Дан победе и опомене

Цинични „указ“ Владимира Зеленског којим он, тобоже, „из хуманитарних разлога“ и због молбе Доналда Трампа „дозвољава“ одржавање параде у Москви поводом Дан победе, додатна је со на рану руској јавности због спорог тока и високе цене рата у Украјини – који већ траје дуже од Великог отаџбинског рата СССР са Немачком. И не буде ли неког хитног реза та ће руска унутрашња фрустрација да ескалира и расте.

Ово са „указом“ и „дозволом“ Зеленског само једно у дугом низу политичких и симболичких понижења и шамара (мањих или већих) које Русија добија и трпи од почетка Украјинског рата. Некад од Зеленског, а некад (чешће) од западних политичких кругова, које је руски политички врх још донедавно по инерцији називао „наши западни партнери“.

Зарад привидног мира у кући, понашамо се као да рата нема, или га, евентуално, третирамо као елементарну непогоду која се дешава „тамо негде“. А са тим се ратови не добијају, поготово не они одсудни и „егзистенцијални“ 

Колико видим, актуелну ситуацију у вези са вођењем „СВО“ све чешће критикују и разни руски посматрачи и блогери који нису никаква „западна агентура“, нити „пета колона“, већ забринути грађани и патриоте, који делом знају, а делом слуте и осећају да ствари са, тзв. „специјалном војном операцијом“ у Украјини не стоје добро. И који с разлогом постају све нервознији и нестрпљивији. (Важна напомена, ми овде не говоримо о „чисто“ војном и техничком сегменту овог сукоба, већ о неким другим аспектима који што директно, што индиректно утичу на његов ток и исход.)   

Једно су неочекиване тешкоће, жилав отпор и погрешне процене – тога има у сваком рату (а у овом, изгледа, и превише) и обично се нешто од тих грешака може мењати и исправљати у ходу. Али бојим се да је овде реч о суштински погрешном концепту: зарад привидног мира у кући, понашамо се као да рата нема, или га, евентуално, третирамо као елементарну непогоду која се дешава „тамо негде“. А са тим се ратови не добијају, поготово не они одсудни и „егзистенцијални“.

Уосталом, и наше искуство из 90-тих, са оним Милошевићевим „Србија није у рату“, подсећа на једноставну али важну истину – да се рат или води, или не води. И да, када се води „на пола“, обично лоше и заврши.

Заправо, ово хоћу да кажем: Мислим да до следећег 9. маја, а и доста пре тога, Русија мора забележити успех у Украјини, било прави (на почетку обећана, али у међувремену све више заборављена „денацификација“ и „демилитаризација“), или, у најгорем случају,макарнешто слично овом Трамповом у Ирану. (Ако већ не може онако као Трамп у Венецуели.) У противном ће се Русија суочити са унутрашњим проблемима и ломовима, које је до сада Путин релативно успешно држао под каквом-таквом контролом.

Код Русије је у овом рату у игри буквално и непосредно сам опстанак државе као интегралног и сувереног политичког ентитета, а не тек тамо неки (још један?!) тактички маневар, геополитички „шамар“ или ударац

Руски грађани су, у целини гледано, стрпљиви и трпељиви (понекад и превише), али нису ни необавештени и глупи. Осећају проблем, али му не виде јасно решење. Тим пре што су се, кроз историју, више пута на сопственој кожи  уверили да радикална решења најчешће само погоршавају ствар и воде у још гору кризу.

За разлику од Трампове иранске авантуре, која ће овога вероватно политички коштати (а и САД дугорочно), код Русије је у овом рату у игри буквално и непосредно сам опстанак државе као интегралног и сувереног политичког ентитета, а не тек тамо неки (још један?!) тактички маневар, геополитички „шамар“ или ударац.

Писац ових редова, као и већина вас који ово читате нема много сумње у вези са том опасношћу – која неке од нас брине, а неке весели – а која, разуме се, далеко од тога да је неминовна, али није ни немогућа. У сваком случају, сагледавање те опасности, односно то да ову могућност и опасност чује, освести и схвати руска младост, руска елита и, нарочито, управни и административни апарат, представља можда најважнију ствар и најефикасније средство у спречавању тог „најцрњег сценарија“.

У истом веку, само неколико деценија пре и после тог мајског тријумфа на улицама Берлина 1945. руски народ и држава доживели су 1918. и 1991. године тотални крах и тренутке великог националног и државног пораза – од којих се још нису у потпуности опоравили

Годишњица величанствене победе над нацистичким и фашистичким злом пре 81 године болан је, али можда последњи тренутак за ово упозорење, отрежњење и подсећање. Јер, немојмо заборавити: у истом веку, само неколико деценија пре и после тог мајског тријумфа на улицама Берлина 1945. руски народ и држава доживели су 1918. и 1991. године тотални крах и тренутке великог националног и државног пораза – од којих се још нису у потпуности опоравили. А чији је један од главних симптома, последица и симбола управо овај трагични украјински рат који са тугом гледамо већ више од четири године.

Као што рекосмо, руска држава, руски народ, руско друштво и руска душа, упркос напорима, још се нису у потпуности опоравили од те две унутрашње, али споља индуковане и управљане двадесетовековне геополитичке катаклизме. А нека трећа, слична, била би вероватно последња и фатална.

Руска је историја пуна готово незамисливих узлета, али исто тако и невероватних грешака и падова. (Узгред речено, и по томе се види да смо браћа.) Из узлета треба црпсти снагу и понос, а из падова извлачити мудрост и историјске поуке. Данашњи Срби, плашим се, у социјалној и политичкој реалности више нису у стању ни за једно ни за друго. А за Русе ћемо још да видимо у наредним месецима.