понедељак, 24. јануар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Даље руке од Устава

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 11. јануар 2022.

Прво и најважније: Промена устава није међу првих десет, двадесет, ни педесет проблема које ова земља има. И зато иницијативу за промену највишег државног правног и политичког акта не могу да разумем другачије него као, у најбољем случају, „чешљање бабе“ усред села које гори, а можда чак и као свесно замајавање и скретање пажње са неких других и ургентнијих ствари.      

Разлога против промене устава – поготово овакве, и  овом тренутку – има, такорећи, безброј. Али је, по мени, најважнији следећи. Свака промена устава (осим ако није реч о оним „октроисаним“, након државног удара, или након стране окупације – а код нас, надам се барем – ипак још увек није реч ни о једном, ни другом?!) захтева широк политички и друштвени консезус. И широку јавну расправу у вези са тим. И информисану јавност која на онову чињеница и изнетих разлога за и против, слободно одлучује. А код нас, у овом случају, нема буквално ништа од тога.

Нема ни „к“ од консензуса. Нема широке јавне расправе, односно има је, какве-такве, тек последњих десетак дана, то јест, тек НАКОН што је предлог измена усвојен, а референдум расписан. И, као последица претходног, највећи део грађана буквално нема појма шта је у питању и о чему се одлучује.

Све и да су предложена решења која се тичу правосуђа савршена – а нису, и то не кажем ја, него читава плејада истакнутих правника – нема потребе за ову и оволику хитњу, која оставља утисак неке, помало сумњиве ужурбаности или спољњег притиска

Дакле, све и да су предложена решења која се тичу правосуђа савршена – а нису, и то не кажем ја, него читава плејада истакнутих правника – нема потребе за ову и оволику хитњу, која оставља утисак неке, помало сумњиве ужурбаности или спољњег притиска у вези промене највишег државног акта. А то онда даје простора за разне сумње око разлога и мотива за читаву ову уставну операцију.  

Александар Вучић се на ову тему обратио неколико пута, са кратком, али експлицитном поруком: „На референдуму треба гласати за промену устава. Позивам људе да изађу и гласају ДА“. Председник Скупштине Ивица Дачић је, у свом стилу, отишао и корак даље. Ваљда због тога што је, по функцији, тј. као први човек парламента најодговорнији за читав овај процес, Дачић је директно п(р)озвао Брисел да мало „притисне“ овдашње „про-европске“ странке и „своје“ тј. про-ЕУ и прозападне невладине организације да се укључе у кампању подршке промени устава. (Не знамо какав је био одјек тог необичног позива, али амбивалентан став према референдуму од стране неких „про-европских“ политичких странака и лидера можда има везе и са тим?!)

Једно од најлукавијих, али и најлицемернијих образложења у прилог гласања за промену устава (уз, такорећи, школски пример замене теза), дошло је од премијерке Ане Брнабић: Mорамо променити устав ако хоћемо да имамо независно судство – како се „политика не би мешала у судство и како би правда била једнака и за премијера и за обичног грађанина“.

Имали су буквално на тацни све о чему су годинама причали и маштали: „једна колона“, „сложан излазак“, јединствен фронт против власти“. А онда су се опет разлетели у безброј варијанти и подваријанти. („Гласамо против“, „против смо, али нећемо да учествујемо у фарси“, „бојкотујемо“, „не бојкотујемо, али и не позивамо да се гласа...“)

Дакле, власт се изјаснила. А опозиција? Е, то је посебна прича. Прво, што су успели да се поделе – па и посвађају – око ствари где разлога за поделу практично није било, и где је дословно СВЕ, од принципијелних до политичких разлога, говорило и наводило да опозиција треба да позове на излазак и гласање против. Имали су буквално на тацни све о чему су годинама причали и маштали: „једна колона“, „сложан излазак“, јединствен фронт против власти“. А онда су се опет разлетели у безброј варијанти и подваријанти. („Гласамо против“, „против смо, али нећемо да учествујемо у фарси“, „бојкотујемо“, „не бојкотујемо, али и не позивамо да се гласа...“) 

То шизофрено стање је можда најбоље описао генерал Срето Малиновић у  емисији Црно бели свет: „Власт се расписивањем референдума наместила на пенал опозицији. А шта ради самозвана „права опозиција“? Они траже да судија поништи пенал, окрећу леђа навијачима и излазе са терена.“  

Остаје дилема зашто је то испало тако. Да ли је у питању само политичко слепило, или неки прећутни дилови – или страх од неуспеха? Али нема сумње да ће позиционирање у вези овог референдума оставити последице на узајамне релације и односе снага на опозиционој сцени.   

Све у свему, уместо да пред 16. јануар имамо јасан и широк опозициони фронт у прилог јасног и одлучног НЕ, а да се власт увија и колеба око објашњења и разлога за ову своју вишеструко проблематичну уставну операцију, ми тренутно имамо сложан режимски строј ЗА и – најблаже речено – прилично хаотично стање на оном полу који се промени устава противи.

Уместо да пред 16. јануар имамо јасан и широк опозициони фронт у прилог јасног и одлучног НЕ, а да се власт увија и колеба око објашњења и разлога за ову своју вишеструко проблематичну уставну операцију, ми тренутно имамо сложан режимски строј ЗА и – најблаже речено – прилично хаотично стање на оном полу који се промени устава противи

И тако, на једва десетак или мање дана од референдума о промени устава, тај пројект има директну подршку власти, као и индиректну подршку већег дела „званичне“ опозиције, плус Европске уније, Венецијанске комисије и дословно свих телевизија и медија у Србији, како оних „режимских“, тако и, наводно, „опозиционих“. Али сличну медијску и политичку подршку је, треба се сетити, својевремено имао и пројект „европског устава“, па је ипак (не)славно пропао на референдумима у Француској и Холандији 2005. године – након чега су европски „оци“ одустали и од „Устава ЕУ“ (заменивши га мање амбициозним „Лисабонским уговором“), и од његовог демократског потврђивања на референдуму.

Референдумско гласање, наравно, није савршено, и као и све друго што су људи створили и измислили оставља простор и за различите злоупотребе. Али од њега – за сада – нема бољег и демократскијег облика политичког изјашњавања.

И зато: Треба изаћи на референдум. И треба рећи „НЕ“. Даље руке од устава! 

(уредник НСПМ и бивши народни посланик)

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће на референдуму 16. јануара бити усвојене измене Устава?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер