петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Црногорске литије и српско чудо
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Црногорске литије и српско чудо

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 22. јануар 2020.

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић  одлучио да форсира доношење „Закона о слободи вероиспов(иј)ести“. Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра. (Додуше, постоји и  теорија – у коју ја, иначе, не верујем – да он то, сиромах, није ни желео, али су га, ето, душмани јадног натерали.)

Очекивало се да ће „просрпска“ опозиција покушати да направи неку врсту гужве и опструкције у црногорском парламенту не би ли спречила његово доношење – или макар показала да то усвајање није прихваћено без борбе и отпора. Претпостављало се и да ће због усвајања закона бити неких протеста, да ће бити бачене неке петарде и каменице (а да ће полиција интервенисати, бацити понеки сузавац и „растерати екстремисте“.) И то би било то.

И можда би тако заиста и било да се овај пут није намерило на нешто другачијег и организованијег противника него што је то већ помало израубована и пословично разједињена црногорска опозиција. Противника оличеног у Цркви (СПЦ), Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију лично.

 

Искусном и лукавом Ђукановићу се догодило оно што се обично, пре или касније, дешава свим окошталим ауторитарним владарима – подлегао је сопственој пропаганди и побркао стварност са сликом коју нуди искривљено режимско огледало. После више од деценије формалне независности и већ двадесетак година како фактички самостално управља црногорском државном политиком, Ђукановић је поверовао да је црногорска јавност већ довољно лоботомизована „дукљанском“ пропагандом и да ће, захваљујући томе, он без већих потреса моћи да – поред целокупне световне – преузме полуге и дизгине и духовне власти у Црној Гори.

Власт, заједно са добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању“ Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба“ ипак није била довољно скувана

Власт, заједно са добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању“ Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба“ ипак није била довољно скувана. Поготово када је, предлогом и усвајањем овог закона, политичка температура нагло подигнута до максимума. Заправо, можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо.

Можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо

Епицентар тог отпора су свакако Митрополија и митрополит Амфилохије, са комплетним свештенством и монаштвом. Али не треба занемарити ни остале епископије и владике (поготово владику Јоаникија, као и умировљеног владику захумско-херцеговачког Атанасија) који делују на територији Црне Горе. Такође, упркос сталним покушајима да се и ту направи неки раздор, комплетан врх СПЦ, са Патријархом и Светим Синодом стао је иза Митрополита, а више или мање масовне литије у знак подршке борби против спорног закона организоване су у свим епархијама српске цркве.

Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну“) подршку

Ипак, оно што је све највише изненадило (једне пријатно, а друге непријатно) јесте масовност и одлучност великог броја грађана Црне Горе који су стали уз Цркву и устали против овог дискриминаторског закона. Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну“) подршку и солидарност већинске Црне Горе. И управо је то оно што је вероватно највише забринуло Ђукановића и његове саветнике – па су, стога, грчевито и хитно покушали да замене тезе, представљајући себе као жртву неког „великосрпског“ пројекта, па и шире, геополитичке “руско-православне“ завере, рачунајући да ће на том фону увек наћи неке заинтересоване и забринуте уши Бриселу или Вашингтону, и тако још једном продужити свој век трајања на власти.

Најпре су се „правили мртви“ и давали изјаве као кандидаткиње на избору за „мис света“ (типа: „мир у свету“, „нико није крив“). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак са намером да режиму у Подгорици помогну

Како је на догађаје у Црној Гори реаговала држава Србија? По представницима власти – реаговало се одлично, мудро и уздржано. По мени, погрешно, млако и неадекватно. Као да је реч о проблему у некој далекој афричкој земљи, а не о атаку на своју цркву и свој сопствени народ. Најпре су се „правили мртви“ и давали изјаве као кандидаткиње на избору за „мис света“ (типа: „мир у свету“, „нико није крив“). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак са намером да режиму у Подгорици помогну. Вучићева предбожићна најава одласка у Црну Гору (коју су Митрополит и Епископски савет СПЦ вешто изманеврисали и ескивирали), полудириговани протести испред ЦГ амбасаде у Београду, те  Дачићеве недипломатске изјаве које је режимска пропаганда у Подгорици обилато користила и злоупоребљавала – све то баца сумњу у мотиве и намере актуелне власти. Односно, након свега што смо од стране званичног Београда на ову тему видели и чули, заиста остаје дилема да ли су само немоћни да се Ђукановићу супротставе и плаше га се – или су, заправо, његови свесни сарадници и саучесници?! 

 

Посебна прича су неке тобожње „велике патриоте“ и националисти (углавном прорежимски, мада је било и других) који су у време најжешћих притисака на Митрополита и СПЦ кренули да спекулишу о Амфилохијевим „грешкама из прошлости“ и – наводним – „диловима“ са Ђукановићем. Нико, разуме се, није безгрешан и сигурно да је на дневнополитичкој равни, током свих ових година, било различитих процена, несрећних изјава и гафова од стране Митрополита. Али, исто тако, нема сумње да је досадашњи степен отпора, мудрости, организованости и народног јединства који је до сада исказан у организовању протестних литија у Црној Гори такав да не само да амнестира све (евентуалне) Амфилохијеве грешке из прошлости, него представља и својеврсно, право – људско или божје?! – чудо.

А колико ће то „чудо“ потрајати и да ли ће, којим чудом, бити довољно да преокрене ствари у Црној Гори – или ће „Империја“, потпомогнута регионалним сатрапима и спин-мајсторима, успети да се реорганизује и убије овај спонтани народни бунт – видећемо већ у наредним данима и седмицама.

(народни посланик и главни уредник НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер