Иако себе махом виде као политичке и духовне наследнике или четника или партизана, постпетооктобарске српске власти, а још више владајућа српска идеологија, највише личе управо на ону недићевску. И зато је својеврстан цинизам што му баш они, сада, скидају слику и избацују име.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени, прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника.

По мом скромном мишљењу, ту негде са белим шенгеном „европски пут Србије“ се углавном и завршава. Било зато што ми нећемо моћи, умети или хтети да испунимо све постављене услове, било зато што се можда неће повољно расплести клупко изукрштаних спољних и унутрашњих интереса који одређују политику ЕУ.

Одувек је било преваре и варалица – али је данас превара подигнута на ранг принципа. У овом систему вредности неупоредиво је већа срамота бити сиромашан него бити лопов и преварант. Тим пре што су лоповлук и превара – баш као закон и морал – постали веома растегљиве категорије.

Били би потребни томови књига да се саберу све неистине и све гадости које су у овом периоду изговорене и написане о Србима. А посебна је прича што у свим тим неистинама и гадостима често главну реч водили управо интелектуалци из Србије, и/или српске националности.