Volter Bogdanić: Demokratija umire bez slobodne štampe, koja prenosi vesti bez straha ili naklonosti

 Njujork – Demokratija umire bez slobodne štampe, koja prenosi vesti bez straha ili naklonosti, odgovara Volter Bogdanić na molbu da pošalje poruku čitaocima „Politike” na 118. rođendan našeg lista.

Volter Bogdanić, ili kako ga svi zovu Volt, Amerikanac srpskog porekla, šampion je novinarstva. Pulicerovu nagradu dobio je tri puta: 1988. godine, dok je bio izveštač „Volstrit džornala”, za tekstove o problemima s medicinskim testiranjem, 2005. godine, kao reporter „Njujork tajmsa”, za tekstove o prikrivanju fatalnih nesreća na pružnim prelazima u SAD, i 2008. godine, za istraživanje o toksičnim supstancama koje su otkrivene u proizvodima uvezenim iz Kine. Dobitnik je i brojnih drugih priznanja. U jednom od intervjua izjavio je da mu je otac svojevremeno rekao: „Ako imaš informacije – ljudi na vlasti te ne mogu lagati. Važnost informisanja ljudi u demokratiji je, jednostavno rečeno – ključ.”

Pitamo Bogdanića kako kao istraživački novinar svetskog glasa ocenjuje stanje u medijima danas.

„Nijedna demokratija ne može opstati bez slobodnog i poštenog protoka informacija. Moj otac i majka – oboje Srbi – duboko su verovali u to i zato su naš dom napunili novinama, časopisima i knjigama. Gledali smo i najverodostojnije informativne emisije. Za detaljno izveštavanje izabrali smo novinske kuće s najvećim ugledom i poštenjem. Tako smo imali dobru predstavu o tome kada naša vlada nije bila iskrena prema nama i to je uticalo na naše odluke na dan izbora. Naši omiljeni kandidati nisu uvek pobeđivali, ali smo prihvatali odluke većine jer tako funkcioniše zdrava demokratija.”

Bogdanić objašnjava da, nažalost, u Americi mnogi političari više ne prihvataju odluku birača i kao primer navodi bivšeg predsednika Trampa.

„On je više puta lagao, govoreći da je izgubio prošle izbore samo zbog izborne prevare. To jednostavno nije tačno, ali veliki deo američke populacije i dalje mu veruje, uprkos ogromnim dokazima koji govore suprotno. Tramp je, uz pomoć́ interneta, gde se rađaju i neguju teorije zavere, silom ponavljanja ubedio svoje sledbenike da se ozbiljnim novinarima ne može verovati i da su oni ’neprijatelji naroda’. Kada dokazive činjenice više ne budu važne, kada glasači više ne veruju novinarima koji su svoje živote posvetili istinitom izveštavanju, demokratija će uvenuti i umreti. Nikada nisam video američku demokratiju tako krhku kao što je danas. Nažalost, vidim da se isti obrazac odvija i u drugim zemljama.”

Pitamo Bogdanića kolika je cena slobodnog novinarstva danas. Odgovara da u nekim nacijama novinari za govorenje istine plaćaju najvišu cenu – svojim životima – i napominje da demokratija ne nestaje preko noći.

„Nagriza se, malo po malo, iz dana u dan, iz godine u godinu, ako javnost i vlasnici informativnih medija ne ustanu i, kako mi u ovoj zemlji kažemo, govore istinu moćnicima.”

Inače, i od Bogdanića se tražilo da plati cenu svog pristupa novinarstvu. I to visoku cenu, u bukvalnom smislu: 1994. godine duvanska kompanija „Filip Moris” je tražila 10 milijardi dolara odštete od njega i američke TV stanice Ej-Bi-Si zbog izveštaja o tome kako duvanske kompanije dodaju nikotin u cigarete. To je bila i najveća tužba za klevetu protiv jednog novinara u istoriji američkih medija. Na kraju je došlo do nagodbe između ove dve kompanije, a Bogdanić i njegov tim su dobili nagradu „DŽordž Polak” za svoje izveštaje zbog kojih su bili tuženi.

U razgovoru saznajemo da je u proteklom periodu bio zauzet pisanjem nove knjige, ali da, nažalost, ne može nešto više da kaže o njoj jer još nije u štampi.

„Moja nova knjiga trebalo bi da bude objavljena krajem ove godine. Ona istražuje šta se dešava kada moćne institucije ne odgovaraju za svoje postupke.”

Bogdanić se prošle godine vratio poslu novinara u „Njujork tajmsu”. Pored toga, predaje novinarstvo na prestižnom Univerzitetu Kolumbija.

Na molbu da sa čitaocima „Politike” podeli i neku od svojih fotografija, Bogdanić nam ne nudi slike iz svoje uspešne karijere krunisane brojnim nagradama – već fotografije svoje porodice. Na jednoj od njih je sa sinovima Piterom i Nikolasom.

„Nik predaje i piše beletristiku. Piter se bavi pravom”, objašnjava.

Druga slika koju bira je sa njegovog venčanja. Na njoj je sa suprugom Stefani, roditeljima, bratom i snajom. Njegova supruga Stefani Sol takođe radi kao novinar „Njujork tajmsa”. I ona je dobitnik Pulicerove nagrade.

Bogdanić je odrastao u malom industrijskom gradiću Gari u Indijani, među pripadnicima tamošnje brojne „ljubazne i tople zajednice po kojoj su Srbi poznati”. Njegov otac je rođen u SAD, ali je odrastao u Beogradu. U Ameriku se vratio nekoliko godina pre nego što će početi Drugi svetski rat. U Gariju je upoznao Bogdanićevu majku, takođe Srpkinju.

Bogdanić kaže da je od svojih roditelja, Srba, naučio nekoliko važnih lekcija: „Budi ljubazan. Poštuj čak i one s kojima se ne slažeš. Demokratija zahteva budnost. I slavi našu kulturu.”

Nada se da će imati priliku da poseti Srbiju, ali su ti planovi u ovom trenutku neizvesni.

(Politika)