Voja Žanetić: Ispraćaj sa funkcije

Reke ucveljenih građana slivale su se ka Narodnoj skupštini, u čijem je holu - na najbolje fugovanom delu mermernog poda - bila izložena prazna ministarska fotelja.

Zubato februarsko sunce obasjavalo je barjake državnih institucija, na kojima je zastava bila spuštena na tri četvrt koplja. Običaj da se zastave postave na pola koplja ovaj put je malo modifikovan, jer su nadležni državni organi procenili da tragedija koja je pogodila zemlju i narod nije prevelika, ali, opet, nije ni zanemarljiva. Te se našlo kompromisno rešenje koje zadovoljava oba aspekta ovog žalosnog događaja - državne zastave su bile po frtalj koplja dužine daleko i od svoje normalne i od svoje komemorativne pozicije na kopljima, obeležavajući tako odlazak ministra s njegovog položaja.

Slično tome rešene su i ostale manifestacije nacionalne žalosti: elektronski mediji emitovali su ni tužnu ni radosnu već samo melanholičnu muziku. Crkvena zvona zvonjnula su samo po jednom, tek toliko da se oglasi i religiozna, takoreći bogoneugodna dimenzija ove prigode. U tom duhu, pozorišne i bioskopske predstave nisu bile odlagane, ali su se publici prikazivale samo do pola. Gledaoci su pri izlasku iz sala dobijali uputstva da čuvaju karte, jer će pri padu nekog drugog ministra moći da se odgledaju i druge polovine prekinutih umetničkih sadržaja.

Reke ucveljenih građana slivale su se ka Narodnoj skupštini, u čijem je holu - na najbolje fugovanom delu mermernog poda - bila izložena prazna ministarska fotelja. Na fotelju je s vremena na vreme sedao i odmah potom ustajao privremeno postavljeni Vršilac Dužnosti, time simbolično pokazujući suštinsku nezamenljivost svog prethodnika. Oko, dakle, većinom vremena prazne fotelje smenjivali su se najbliži saradnici i još bliži politički saborci ministra, mirno i dostojanstveno stojeći u počasnoj straži, okrenutoj ka neprekidnoj koloni ljudi u mimohodu. Nije bio redak slučaj da poneki od građana, sa suzama u očima i maramicama u rukama, zastanu i naslone ruku na naslon kožne fotelje otišavšeg. Ova potresna slika, u svojoj dramatičnoj ukupnosti, govorila je o još neispitanim dubinama nacionalne svesti o odgovornosti, pristojnosti i moralnosti ovog tužnog događaja. Prvi put u modernoj istoriji, naravno.

Elem, u za to predviđeno vreme, fotelja je spuštena na topovski lafet domaće proizvodnje, prikačen na sveže okrečeni prototip borbenog vozila Lazar 2, ponosa naše namenske industrije, čija će serijska proizvodnja početi najverovatnije tokom predstojeće izborne kampanje, ako ne i u sam dan izborne tišine. Iza lafeta u čast odlazećeg ministra u kolonu su stali mnogobrojni ožalošćeni: na čelu kolone nalazili su se neki sada takođe bivši ministri, a jedan od njih je u rukama čak imao i buket svežeg maslinastozelenog bilja, upravo ubranog na pašnjacima ruralnog Vračara. Neposredno iza čela kolone, deo povorke činili su brojni pripadnici sedme sile - deo njih pao je na kolena u znak žalosti zbog onomad prerano uključene kamere, a deo je grcajući od tuge jeo bajate ćevape, još onomad komemorativno ispečene u čast odlazećeg.

Kolona je potom krenula u pravcu Ministarstva odbrane, gde je ispražnjena fotelja trebalo da nađe svoje trajno počivalište, negde vidno istaknuta u znak sećanja na njenog popunjavaoca. Programom je bilo predviđeno da, pri dolasku kolone na mesto odlaganja ostataka funkcije, bude ispaljen počasni plotun iz ruskog raketnog sistema S-300. Od planiranog se moralo odustati iz dva razloga: sa jedne strane nema šanse da se ima 160 miliona dolara za kupovinu pravog sistema, a sa druge strane nedavno poklonjena maketa nije obećavala adekvatnu jačinu plotuna. Fotelja je stoga ispraćena u prostorije Ministarstva uz uobičajenu paljbu počasnog stroja vojske, čime su ujedno dokazane mnoge neverovatne stvari: da vojska i dalje postoji, da može bar nečim i iz nečeg da puca, kao i da ta oružana formacija makar u ovakvoj prigodi ima neke veze sa Ministarstvom. Prisutni su ove neumitne činjenice pozdravili burnim aplauzom, ujedno prijatno iznenađeni osvežavajućom memorijom po pitanju stvarnih razloga postojanja i Funkcije i njenog doskorašnjeg nosioca.

Potom se sve završilo. Tužni skup se razišao, Lazar 2 i pripadajući mu lafet odškriputali su prema svom prototipištu, a u vazduhu je ostalo da visi neodgovoreno pitanje: ima li smisla da nas iko više ikad napadne, kad nam je sad ovako oslabljena odbrana?

Slava joj.

(Novosti)