Владета Јанковић: Глумац Вучић губи контролу над улогом, пад његове популарности већ је почео, а убрзаваће се постепено али неумитно

 У ситуацијама као што је ова, паника често буде заразнија од вируса. Зато мислим да је важније од свега сачувати прибраност и свест о пропорцијама, не само невоље која нас је све задесила него и одговорности.

Власт је потврдила да је у сваком погледу недорасла, али пандемија јесте планетарни феномен и, што би рекао песник, то звоно звони свакоме. Међутим, нипошто се не сме заборавити да су Вучићу и његовима већ годинама пречи подухвати који обећавају политички профит од бриге о темељима друштва, међу којима је здравство један од основних. Сувише дуго се медицинска струка понижава фаворизовањем политички подобних медиокритета на рачун способних и ненаметљивих мајстора заната. Осим тога, пуца пред очима да јадно стање болничких капацитета, а нарочито вишегодишњи егзодус материјално запостављених лекара и медицинског особља, за последицу имају да сада, уместо да по избијању епидемије проради способан и снажан механизам, сусрећемо најпре неозбиљност, а затим усплахиреност, одсуство координације и прибегавање сваковрсним импровизацијама – каже за Данас Владета Јанковић, професор (у пензији) Београдског универзитета, политичар, дипломата, есејиста, критичар и аутор култне књиге „Митови и легенде“. Он тако одговара на питање како су наше власти за тако кратак период стигле од поруке да је корона вирус најсмешнији вирус до упозорења да смо на прагу италијанског и шпанског сценарија и да ли то значи да је држава у ову причу ушла доста неприпремљено.

* Вучић је увео ванредно стање и полицијски час, а сада прети и 24-часовним полицијским сатом. Да ли су такве ригорозне мере неопходне и да ли Вам се понекад чини да председник ужива да малтретира сопствени народ под паролом бриге за његово здравље?

– Ако уопште има оправдања за ванредно стање, то може бити једино наша менталитетска склоност кочоперењу. Показује се да има народа који могу и без те драме. Завођење полицијског часа од 24 сата је већ нешто друго: та мера је двосекли мач са којим се не треба играти, а могло би да се покаже како је лек убитачнији од болести. Што се Вучића тиче, уместо да као одговаран државник поштује свој народ и његово достојанство, он га плаши и изнуђује од њега лојалност. По томе ми личи на силеџије у школским двориштима, који слабије застрашују и уцењују како би себе представили као заштитнике и спаситеље. У кичерској представи коју изграђује Вучић „вољене баке и деке“ из канџи заразе спасава као што је онда у наручју изнео дете из мећаве. А претње гробљима и оно страшно „Нећете изаћи из куће. Никад!“ показују да у последње време глумац губи контролу над улогом. Верујем да је дводневно повлачење из јавности мање резултат преморености, а више одлуке маркетиншких стручњака који су схватили опасност од преигравања.

* Упркос силним грешкама које су начињене од почетка пандемије, председник признаје да је начинио само једну – што је допустио Србима да се врате у Србију. Зар таквим изјавама није покренуо лов на српску дијаспору?

– Вређање дијаспоре и покушај да се људи обесхрабре од повратка породицама у тренутку невоље без сумње је озбиљна људска, али и политичка грешка, коју су још ружнијом направиле улизичке шепртље из режимских медија. Ту се сада спасава што се спасти може, али се овакве ствари памте и последице ће се једног дана показати на изборима.

* Могу ли ови силни пропусти у борби са корона вирусом да се обију о главу Вучићу на изборима и да ли ће пандемија на неки начин значити прекретницу у нашем друштву?

– Пандемија ће, већ данас је јасно, оставити тешке економске, социјалне и психолошке последице, а то једноставно мора да има политички еквивалент. Лично верујем у теорију „капи која препуни чашу“: у случају својевремено обожаваног Милошевића та кап је било бомбардовање, а у случају Вучића то би могла да буде корона – пад његове популарности већ је почео, а убрзаваће се постепено али неумитно. А пандемија ће, бојим се, бити прекретница не само у нашем друштву, већ у читавом свету какав је данас – негде у већој, а негде у мањој мери, у зависности од људских нарави и институционалне стабилности.

 * Како гледате на обећање да ће сви пунолетни грађани кад се заврши ванредно стање добити по сто евра, да ли је то компензација за  малтретирање или можда залог за оно што долази после короне – избори?

– Пре свега, кад се 100 евра помножи са бројем пунолетних држављана Србије, добија се баснословна свота. Прво је питање постоје ли, и одакле, толике паре, а друго – ако постоје, зар се не би у овој општој беди могле корисније употребити? Затим, реч је о обећању на штапу чију је дужину немогуће измерити, а велико је питање шта ће, „кад све ово прође“, 100 евра уопште значити. Сигурно је, такође, да је овде по среди и најпримитивније могуће поткупљивање бирачког тела. Али је, најзад, тешко поднети неправду, и имплицитну увреду, коју оваква нивелација подразумева у друштву толико драматичних социјалних разлика какво је наше.

 * Током читавог ванредног стања Вучић и државни врх позива на јединство и солидарност, али готово свако обраћање јавности председник користи да се обрачуна са политичким противницима.

– За време НАТО агресије прећутно је било на снази потпуно затишје у односима власти и опозиције, што је природно свуда кад је једна земља у рату. Ондашњи режим, колико год опак да је био, имао је довољно памети да тако нешто не злоупотреби. Можда се пандемија корона вируса не може упоредити са бомбардовањем (премда режимска пропаганда стално помиње „рат са невидљивим непријатељем“), али је угроженост општа као и онда, па би било разумно да се политички обрачуни суспендују до даљег. Међутим, Вучић и његово окружење не пропуштају ниједну прилику да оцрне и оклеветају опозицију, а истовремено се пренемажу и ишчуђавају што их малобројни независни медији, иначе недоступни најширој јавности, излажу више или мање озлојеђеној критици. Није без сваког основа бојазан да режим помишља на тотални полицијски час управо са идејом да потпуно затвори медијски простор, и можда чак онеспособи интернет комуникацију, како бисмо по читав дан гледали преносе давних спортских победа, филмове, серије, Вучићеве наизменичне плачевне лимунаде, психолошке драме и хороре, као и досетке шаљивог доктора Несторовића. Све како бисмо заборавили да и у ванредном стању постоји живот који треба да се живи.

* Да ли би опозиција која се одлучила за бојкот требало да одустане од те одлуке и изађе на изборе и самим тим искористи незадовољство грађана актуелном ситуацијом?

– Одговор на ово питање могу да почнем само стереотипним – „ко жив ко мртав“. Стручне процене о могућем трајању пандемије, па самим тим и ванредног стања, толико су различите да је просто лакомислено упуштати се у предвиђања. Имам одређен утисак да незадовољство у народу расте и да се може само повећавати са погоршањем биланса оболелих и умрлих, са порастом страха и неизбежним наступањем несташица. „Кад ово буде прошло“, нормално је да ће наступити осећање олакшања, али с њим и потребе да се претрпљено наплати. Преведено на политички језик, то значи непосредно повећање притиска на режим и посебно на Вучића лично, који једног дана мора положити рачуне због претераног истицања сопствене личности у први план. Невоља са аутократијом и јесте у томе што она има своју цену. Кад хоћеш да се за све питаш и да о свему одлучујеш сам, кад свој лик систематски утискујеш у свест сваког грађанина, сам ћеш сносити и највећу одговорност – гласи најједноставнија могућа једначина. Својеврстан знак кључања које се већ осећа испод површине јесте и поплава духовитости у општењу међу људима, у мери и на начин на који је оно данас могуће. Нешто слично смо већ виђали у време демонстрација после покрадених избора 96-97. или под бомбардовањем, а сваки пут се тај бодри, неугасиви дух у одређеном тренутку претварао у делатни отпор. То би лако могло да се деси Вучићу кад буде морао, као што ће морати, да распише изборе по истеку ванредног стања. Услови тада неће бити више важни, а опозиција би морала да се уједини само за ту прилику, без икаквог обзира на идеолошке разлике и личне нетрпељивости, а уз гутање жаба и запушавање носа приликом прихватања оних који у последњи час буду отпали од Вучића. И не би смела да заборави искуства стечена на грешкама „шестог“ октобра.

* У сенци пандемије Мирослав Лајчак именован је за специјалног изасланика Европске уније у преговорима Београда и Приштине, а пала је и влада Куртија. Колико је то добро по Србију?

– Недавно сам имао прилику да о томе говорим за јавност, па ћу сада само поновити суштину онога што сам рекао. Лајчак је добра вест утолико што, за разлику од својих претходника на тој дужности, познаје прилике, људе и језик, па и зато што је способан и искусан преговарач. Лоша вест је што није нити ће бити независан у одлучивању, а што они који су му поверили овај посао не планирају ништа позитивно по наш национални интерес. Преговори сигурно неће почети скоро, јер су много прече ствари искрсле не само овде већ и тамо одакле се конци вуку, а исход ће највише зависити од исхода избора у САД, али и оних поновљених на Косову, па богами и оних који предстоје нама.

Од помоћи је и уверење да је пред зору најмрачније

* Напослетку да Вас питам колико озбиљно схватате пандемију, да ли се придржавате упутства и како испуњавате вишак слободног времена?

– Заразу схватам сасвим озбиљно. Пада ми на ум једно давно путовање Борислава Пекића на Дивчибаре, у посету пријатељима. Био је врео летњи дан, а у претрпаном аутобусу орили су се народњаци, прозори су били чврсто затворени због промаје и није најбоље мирисало. Писац је тада са филозофским миром својој сапутници дао савет – да се ућути, да економише простором и ваздухом и да мисли на пространства, јер тренутна мука, као и све друго, има крај. Ових дана у Београду мени најтеже пада потпуно ограничење кретања и често савлађујем искушење да прошетам око блока по цену да ме полиција гњави и таблоиди истичу као гнусан пример субверзивног понашања. Изолација има и добру страну утолико што радосно и успешно радим на новој књизи, много причам са пријатељима, уживам у деци преко Вајбера, а на телевизији носталгично гледам тенис. Од помоћи је и уверење да је пред зору најмрачније.

(Данас)