Владан Ђокић: Државни универзитет није испостава власти. Студенти су преузели одговорност за друштво и покренули отпор апатији, равнодушности и механизму друштвене контроле који карактерише режим

 Студенти су својим захтевима артикулисали широко распрострањено осећање незадоволјства и несигурности које постоји у нашем друштву више година, па и деценија. Иако је ова врста незадоволјства присутна у многим друштвима, па и унутар универзитетских заједница широм света, студенти у Србији су ретки који су у овој мери преузели одговорност за друштво и покренули отпор апатији, равнодушности и механизму друштвене контроле који карактерише и овај режим.

Показали су да су промене не само неопходне већ и могуће – у начину организовања, у виду блокада које прекидају рутину и нормализацију друштвених неправди, подсећајући да последице политичких одлука не смеју бити заборавлјене. Захтев студената да се утврди одговорност за трагични пад надстрешнице железничке станице у Новом Саду – као последица неодговорног и убрзаног инвеститорског урбанизма – упорно се игнорише.

Универзитет у Београду већ дуже време трпи притиске власти, а они су се интензивирали откако је јавност кроз протесте препознала његову друштвену улогу као изузетно важну. Универзитет није до сада имао овакву медијску пажњу. Јавност често није упозната са начином финансирања, управлјања или специфичностима академског рада, док се међународни успеси у медијима готово не спомињу. Зато је постало лако да се овако угледна институција представи као беспотребна и нефункционална – што није само нетачно, већ и дубоко штетно.

Универзитет у Београду већ дуже време трпи притиске власти, а они су се интензивирали откако је јавност кроз протесте препознала његову друштвену улогу као изузетно важну.

Универзитет је, по својој структури и мисији, град-држава – аутономан и повезан у међународну мрежу знања и иновација. Као што су се антички полиси развијали као део мреже градова, тако се и универзитети као центри знања међусобно повезују у мисији образовања и иновација, развијају партнерства кроз конкурентност И поузданост, истовремено ширећи и тржиште образовања. Универзитет у Београду је активан члан Европске универзитетске алијансе, водећа је академска институција у региону Западног Балкана и један од оснивача Ректорског форума Југоисточне Европе и Западног Балкана.

За власт је Универзитет терет, а не ресурс

Универзитет у Београду је један од девет чланица престижне европске универзитетске алијансе Цирцле У, у оквиру које се развија сарадња са водећим институцијама као што су Хумболт универзитет у Берлину, Кралјевски колеџ у Лондону, Универзитет у Паризу, Бечу, Пизи, Архусу и Ослу. Универзитети у оквиру алијансе заједнички раде на четири велике теме од глобалног значаја: климатске промене, јавно здравлје, демократија и вештачка интелигенција, са цилјем да унапреде истраживање, наставу и јавне политике у овим областима.

Универзитет у Београду активно учествује у Берлинском процесу од 2018. године, кроз иницијативе усмерене на подршку младима, унапређење високог образовања, јачање истраживачке инфраструктуре и промовисање научне мобилности.

Као координаторска институција Ректорског форума Југоисточне Европе и Западног Балкана, Универзитет предводи регионалне напоре ка изградњи заједничког академског простора, болјој повезаности са Европом и стварању платформи за сарадњу са академском дијаспором и бившим студентима.

Ипак, за актуелну власт у Србији, чак и универзитет који се налази међу најуспешнијим у свету представлја – не ресурс, већ терет: бескористан, неконкурентан, расипнички

Ипак, за актуелну власт у Србији, чак и универзитет који се налази међу најуспешнијим у свету представлја – не ресурс, већ терет: бескористан, неконкурентан, расипнички. Треба, међутим, јасно нагласити: државни универзитет није испостава власти, већ аутономна институција посвећена очувању и развоју културе, уметности и науке – вредности које не смеју бити у функцији било које идеологије или личног интереса.

Управо супротно, државни универзитет је „јавна ствар“ (рес публица) – финансиран од стране грађана Републике Србије и постоји ради општег добра, образовања најквалитетнијих стручњака који су будућност наше землје. Зато је неприхватлјиво што трпи последице политике која систематски урушава образовни систем наше землје.

Процес урушавања универзитетске аутономије траје већ годинама. Још 2019. године студенти су кроз блокаду Ректората показали висок ниво посвећености поштовању етичких и правних норми. Универзитет је тада, као и данас, одговорио у складу са етичким принципима и институционалним процедурама, потврдивши своју посвећеност академском интегритету.

Системски напад власти

Напад власти на Универзитет у Београду развија се постепено и системски. Почео је игнорисањем универзитетских иницијатива, уклјучујући питања реституције и реформе образовног законодавства, затим се наставио кроз нерегуларности у финансирању факултета и одсуство политичке волје да се унапреде услови академског рада. Посебно је забрињавајуће дуготрајно занемаривање проблема наставничких факултета, што показује намерно запоставлјање свих нивоа образовног система и урушавање мотивације младих.

Након великог грађанског протеста у марту 2025. године, уследиле су мере које директно угрожавају функционисање универзитета: примена неуставне Уредбе 5/35, обуставлјање плаћања факултетских трошкова, блокада рачуна за међународне пројекте, подизање тужби и ускраћивање зарада запосленима. Како су све мере финансијске природе, постаје јасно да се узрок и тежиште овог сукоба налазе у финансијском ресору, али и у дубоком, можда и намерном, неразумевању суштине академског рада од стране актуелне власти.

Суштина академског рада почива на независности и аутономији. Хијерархија унутар академске заједнице не би требало да се заснива на позицији, већ на ауторитету знања, стеченог кроз научни или уметнички допринос. У том смислу, у академији не треба да постоји култ „шефа“, већ тимски и колегијални ангажман. Упркос скромним условима рада, оно што нас покреће није материјални интерес, већ дубоко уверење у вредност слободе мишлјења и изражавања, као темелјног принципа академског позива.

Савремени свет навикао је на убрзану продукцију, непрекидну потрошњу и растуће задуживање. Универзитети су већ дуго изложени притиску да се прилагоде корпоративним мерилима и критеријумима ефикасности. У том глобалном тренду ни ми нисмо изузетак – расте број публикација упитног квалитета и научне релевантности, не улаже се у темелјна, дугорочна истраживања која захтевају време, а вредност академских занимања своди се на тржишну „употреблјивост“. Предност се све чешће даје кратким обукама и курсевима практичних вештина, док се потискује неговање критичког и креативног мишлјења.

С једне стране, критичко размишлјање се маргинализује као „луксуз“ привилегованих, док се, с друге стране, иновације – које се свуда прокламују као цилј – могу развијати тек из дублјих теоријских увида. Реч је, у суштини, о сукобу две логике: тржишне оријентације и заштите јавног интереса – а управо је тај јавни интерес оно што држава мора да брани.

Радни услови нису само питање плата

Реформа финансирања универзитета је глобално питање, а један од доминантних трендова је постепена приватизација високог образовања. Али поставлја се клјучно питање: ако се укину или маргинализују јавни универзитети – коме ће знање бити доступно? Где ће се развијати критичко мишлјење, креативне интерпретације и алтернативна решења? Критика и креативност повлаче се пред бирократским професионалцима који проблеме решавају формално и шаблонски – у процесу који се претвара у сам себи сврху. У таквом моделу, смисао рада и стварања бледи, а младе генерације све чешће не проналазе разлог да остану у систему.

Радни услови нису само питање плате или простора, већ пре свега – питање смисленог рада и смисленог живота, како подсећа и Дејвид Харви.

Полазећи од тога, професорска и истраживачка заједница мора се изборити за опстанак академског рада који почива на јединству истраживања и наставе. Цилј није пука продукција „мерлјивих“ резултата, већ истинска посвећеност: да се има шта рећи, саопштити, изложити и предати новим генерацијама – као релевантно, аутентично знање. Управо тој посвећености сведочимо већ осам месеци кроз друштвени, академски и грађански ангажман студената и младих – који показују да нису равнодушни.

Поред глобалних изазова, државни универзитети у Србији налазе се под снажним притиском власти, која показује дубоко – или намерно – неразумевање суштине академског рада, као и спремност да користи законодавни и административни апарат како би их довела у неравноправан положај у односу на приватне и стране универзитете

Поред глобалних изазова, државни универзитети у Србији налазе се под снажним притиском власти, која показује дубоко – или намерно – неразумевање суштине академског рада, као и спремност да користи законодавни и административни апарат како би их довела у неравноправан положај у односу на приватне и стране универзитете. Разумевање положаја и улоге универзитета – као и образовног система у целини – услов је сваког одговорног управлјања државом и њеним клјучним ресурсима. Оно што очекујемо је промена образовне политике, коју морају да воде најпозванији и најстручнији актери – универзитетски професори који су истински посвећени унапређивању образовања и вредностима на којима почива сам универзитет. Своју сврху и своју снагу, Универзитет ће и далје потврђивати захвалјујући својој академској независности, разумевању које има са студентима, подршци јавности – и водећој улози коју већ игра у свету науке и високог образовања.

(Радар)