Весна Ракић Водинелић: Шолц је дошао да због „чисте“ енергије обави прљави посао у Србији. Литијум је државни пројекат Александра Вучића - а не грађана. И даље постоји план да се „униште животи једног броја људи“

На основу онога што ми је познато – углавном из извештаја истраживачких новинара широм света, а у мањој мери из судских поступака – тешко да постоји ико ко данас може пружити ефективне правне гаранције озбиљне заштите животне средине када рударење предузима компанија са репутацијом коју има Рио Тинто – каже у разговору за Данас Весна Ракић Водинелић, професорка права у пензији, коментаришући тврдње великог дела домаће и иностране јавности да Немачка и ЕУ не могу да гарантују да ће се у Србији поштовати еколошки стандарди приликом ископавања литијума.

*О чему је онда реч?

– Оно што је јавно саопштено је да су се Србија и ЕУ споразумеле о меморандуму за експлоатацију круцијалних минерала који постоје на тлу Србије. Дакле, ако је веровати званичним саопштењима, још нема, тим поводом, уговора између Србије и ЕУ. Не знамо да ли има између Србије и рударске компаније. Немачки канцелар је изјавио да гарантује да ће бити примењени “највиши европски стандарди заштите животне средине” у Србији приликом најављеног рударења литијума. То је политичка изјава, намењена јавности Србије, а не правна гаранција. Не може се гарантовати ако се не зна за шта се гарантује. А не зна се, ако канцелар није имао увид у утврђене или најављене уговорне обавезе измедју Србије и Риа Тинта – за које се тврди да не постоје. Постоје, наводно истражне дозволе и нацрт документа Рио Тинта о утицају рударења литијума на животну средину. Будући да је у питању тек нацрт, тешко је веровати да је био подвргнут озбиљној експертској анализи у телима ЕУ. А ако такве анализа нема, за шта би Олаф Шолц да гарантује? Због тога је ова “гаранција” само једно олако дато политичко обећање.

„Чак и у Америци локално становишта има горка искуства након ископавања литијума“

Сама историја Рио Тинта још више умањује вредност ове гаранције. Нису то били само случајеви девастације животне средине у слабим, недемократским или нестабилним државама, као сто су Папуа – Нова Гвинеја, Индонезија или Јужноафричка Република у време апартхејда. Рио Тинто је рударио и у САД. Ни тамо, упркос томе што се посао одвијао у једној од најмоћнијих држава света, у окружењу релативно снажне владавине права, локално становништво и запослени имали су и имају горка искуства.

У граду Борону у Калифорнији, власник рудника бора, Рио Тинто се 2010. године одлучио на лок-аут, као одмазду према радницима који су се противили погоршању услова рада. Компанија је затражила од радника да прихвате замену њихових чврстих радних уговора у несигурне повремене послове. Породице рудара који су изгубили посао и били замењени другим радницима који су ангажовани преко једне агенције за послове обезбеђења, платили су високу цену сиромашења. Живе од осигурања за случај губитка посла и других видова државне помоћи. Разлог незадрживог економског развоја (који проповеда и председник Републике Србије), тамо се изјаловио на бруталан начин.

Рио Тинто је почео изградњу рудника Игл (Еагл Мине) у Мичигену 2010, на основу судске одлуке којом је први пут допуштена екстракција метала из сулфида у тој савезној држави. Продао је рудник 2013. године компанији Лундун пошто су локални староседелачки Индијанци упутили Уједињеним нацијама захтев да се спречи рударење због неадекватне заштите околине, позвавши се на Декларацију УН о правима староседелачког становништва. 2015. године поднета је, тим поводом, жалба против судске одлуке о дозволи рударења, због тога што пројекат рудника не обезбеђује заштиту од загађења воде и ваздуха приликом екстракције никла. Локални управни органи, међутим “нису утврдили повреду дозволе рударења или закона”. Слично је било и са рудником у Висконсину, који је компанија Фламбо Мајнинг купила од фирме Кеннецотт, иначе у власништву Рио Тинта. Дакле, ни тамо нису важиле ни законске ни судске гаранције једне снажне државе.

*Да ли је ЕУ, како тврди део јавности, одустала од својих принципа, када је реч о владавини права у Србији, нормализацији односа са Косовом због економских интереса Уније? Како вам се чине таква тврђења?

– Отворено речено – не знам. Ако ЕУ одустане од једног од темеља на којима је настала, а то јесте владавина права без које нема демократске државе, јер супротно томе је владавина надмоћне воље, тј. аутократија, питање је шта онда остаје од њених темеља. Сама ЕУ је ставили принцип извесности државне територије и признање Косова изнад владавине права и демократије. А сада је литијум, та брза пречица према зеленој енергији, питање изнад свих. Не могу, а да не по мислим на једну мисао изречену пре неколико година: “Нови захтеви за чисту енергију могу произвести велику штету, иако је њихов циљ да доведу до добра.” То је заправо парафраза пословичног пута у пакао поплочаног добрим намерама. Доиста, да ли противити се отварању рудника литијума значи противити се неминовном прогресу, који ће прегазити слабачке локалне заједнице? Не, верујем да не. Литијум и литијумске батерије нису прогрес сам по себи. Електрични аутомобили и обновљиви извори енергије нису увек зелени као што изгледају. Производња сировина какав је литијум редовно уништава земљиште, ваздух, воду, здравље и живот људи, животиња, биљака, биодиверзитет као вредност по себи. Уверена сам да је технологија на добром путу да пронађе изворе чистије енергије од овог прљавог и уништавајућег који нам прети. Само, овој нашој власти ови су потребнији, политички употребљивији и у складу са предаторским нагонима. А за ЕУ су јефтинији, ближи и изводљивији, јер имају посла са аутократијом, а не демократијом. Голи људски животи, не само начин живота и навике, су урачунати ризик, само једна узгредна жртва.

*Како видите чињеницу да је Олаф Шолц малтене тајно дошао у Србију да потпише споразум о ископавању литијума? Јавност је обавештена буквално дан раније да ће бити такав случај?

– Иако сам далеко од психологије, то ми личи на понашање неког ко је још увек свестан да је због идеје “чисте” енергије дошао да обави прљав посао. Али, одиста, за нас у Србији, он је споредна фигура. У фокусу нам морају бити они који дају оно што није њихово- Вучић и његова дружина – отимајући од нас већ дуго ваздух, воду, а сада и тло.

*Шта нам то говори о ЕУ?

– Многи међу нама заговарају напуштање идеје интеграције Србије у ЕУ. Та идеја би нас неминовно, у садашњем односу снага у свету, одвела, сигурно за неколико будућих генерација, у још горе аутократско окружење од оног у коме смо сада. Јер, ЕУ није само покрет ка незадрживом, уместо према одрживом развоју. Она је настала на вредностима које су данас важне готово као у време у којем је прва идеја европских интеграција настала, још као Заједница за угаљ и челик, касније као Европска економска заједница – на антифашизму, демократији, миру и тежњи ка социјалним државама у свом саставу. Данас је ЕУ фрагилна кад је реч о одржавању мира , а њени градјани све су мање имуни на фашизам. Демократија се којекако одржава. Само мали број држава у саставу ЕУ јесу и социјалне државе. Мало од оригиналних темеља је остало. Али оно што је остало и даље је боље од неслободе на којој стоје аутократије. Остаје нам да се надамо да ће се ЕУ вратити изворној себи. Ту постоји опасност да се врати Заједници за угаљ и челик, сад само у новом руху, као заједница за литијум, битно сужена у односу на ЕУ данас.

“Литијум је државни пројекат Вучића а не грађана Србије“

*Бодо Вебер је недавно изјавио да јурњава за литијумом подсећа на „златну грозницу“. Како видите такве констатације?

– Мислим да такве паралеле звуче атрактивно, али да не објашњавају много. Колико знам, “златна грозница” није била државни пројект . Литијум је утолико опаснији и теже му је стати на пут, баш зато што је он државни пројект председника Србије, не и њених грађана, али и међународни пројект у исто време.

*Верујете ли да у Србији постоји такав отпор и снага грађанки и грађана који се противе овом пројекту да га заиста и зауставе?

– Грађански отпор је успео на неким местима у Португалији и Шпанији, неизвесно је да ли привременој или трајно. Ове државе су демократске, а грађанима су се придруживале и локалне власти. Ми та преимуċства немамо. Остаје нам да се ослонимо на потребу самоодржања. Кажу они који боље знају, да те потребе, заправо нагона нико није лишен. Оно што грађански покрет тек треба да пронадје у себи, верујем да је добра организација и искрена повезаност свих покрета који овде постоје. Поред тога што је политичко, јадарит је за нас у Србији егзистенцијално питање. Начин експлоатације, раздвајање литијума и бора сумпорном киселином, а другог начина за ту операцију нема, уз уништење плодног подручја, па најављена производња батерија са толико питања на која нема одговора, то није рударење, то је пут без повратка. Морамо се освестити ако још нисмо.

*Да ли је одлука о ископавању литијума може да пољуља Вучићев режим?

– Александар Вучић, председник Републике Србије, којег је два пута изабрала већина бирача, ма какви да су избори, изговорио је пре неколико година једну мисао, која је можда и била у главама неких председника, али не знам ни једног , ни једну, ко ју је изговорио гласно и јавно. Гласила је: “Када предузимате нешто не можете увек да задовољите све интересе, али немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено првобитним плановима“. Постојао је, а и даље постоји, дакле план да се “униште животи” једног “броја људи”. Не знамо тај број. Планирани за уништавање су тад заћутали, јер се привидно одустало од рудника литијума у Јадру. Сад знамо да се изградња рудника убрзано планира. Један број људи, вероватно “планиран” диже своје гласове против. Кад схватимо да скоро сви спадамо у планиране за уништење, ваљда ћемо имати снаге бар да га уздрмамо макар у оној непримереној озарености и очараности визијом рудника, фабрике батерија, електричних аутомобила….

(Данас)