Štampa na nemačkom: Vlada Srbije razmatra nacionalizaciju NIS-a i pokušava da se dodvori Trampu poklanjanjem Generalštaba

 Štampa na nemačkom piše o naznakama da bi Srbija mogla da nacionalizuje Naftnu industriju i pokušaju da se dodvori Trampu poklanjanjem Generalštaba, prenosi Dojče vele. Bavi se i pitanjem šta je Srbima uopšte ta zgrada.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da želi „po svaku cenu“ da izbegne „nacionalizaciju, konfiskaciju i otimanje imovine“. Vučić je to rekao na hitnoj sednici „njegovog“ kabineta, prenosi nemački magazin Štern na svom portalu agencijsku vest iz Beograda, piše DW.

„Odluka mora da bude doneta u narednih sedam dana, jer mi više nema šta da čekamo“, dodao je Vučić.

U vesti se podseća da većinski udeo Naftne industrije Srbije (NIS) pripada ruskom Gazpromnjeftu i povezanim firmama, zbog čega su Amerikanci uveli sankcije.

„Sankcije su snažno pogodile Srbiju“, ocenjuje se u vesti. „Prema analitičarima, balkanska zemlja je na korak od energetske krize usred zime, jer se jedina naftna rafinerija u državi nalazi pred mogućim zatvaranjem.“

Vlada Srbije „razmatra nacionalizaciju“ NIS-a

Bečki list Standard piše da srpska Vlada „razmatra nacionalizaciju“. „Srbija sirovu naftu dobija kroz naftovode iz EU, najpre kroz Hrvatsku preko Janafa. Operater tog naftovoda je, nakon stupanja na snagu američkih sankcija, saopštio da obustavlja isporuke. Sada Srbija ostaje bez nafte.“

U tekstu se dodaje da bi uskoro pod udar sankcija mogle da padnu i sve firme koje rade sa NIS-om, a pre svih banke.

„Srpska Vlada je sama odgovorna za problem zavisnosti od Rusije“, ocenjuje se u tom članku austrijskog dnevnog lista.

Podseća se da je većinski udeo NIS-a prodat Gazpromu 2008. godine po „smešnoj ceni“ od 400 miliona evra, te da je Srbija time „kupila“ garanciju Kremlja da će u Savetu bezbednosti blokirati članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

„U Beogradu vlada bojazan da bi Rusija mogla da iskoristi energetsku zavisnost Srbije ukoliko NIS bude nacionalizovan. Jer Srbija vrlo zavisi od ruskog gasa, čije isporuke bi Kremlj mogao da smanji ili obustavi“, dodaje Standard.

Kako piše DW, list navodi da je Vučić pokušao prošle sedmice da sa Amerikancima pregovara o odlaganju sankcija. „Interesantno je da srpski režim istovremeno izlazi u susret interesima porodice američkog predsednika Donalda Trampa“, dodaje list o posebnom zakonu kojim bi se zemljište Generalštaba u Beogradu dalo DŽaredu Kušneru, Trampovom zetu.

Zašto se brani Generalštab?

O toj temi piše Frankfurter algemajne cajtung. Novinar Mihael Martens navodi da debata o Generalštabu otkriva „mnogo o stanju srpskog društva četvrt veka posle kraja izgubljenog rata protiv NATO-a“.

Martens bombardovanje 1999. naziva „reakcijom na dugogodišnje srpske ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni, kao i na krvavo tlačenje Albanaca na Kosovu“.

U Srbiji se pak, kako piše nemački novinar, sugeriše da su „NATO-bombe pale iz vedrog neba“. Generalštab kao „pejzaž urbane ruine i svedočanstvo navodne nepravde načinjene Srbima perfektno se uklapa u takvu verziju istorije“.

Autor je razgovarao sa Sneškom Kvadvlih-Mihailović, generalnom sekretarkom Evropa Nostre, evropske organizacije za zaštitu spomenika kulture. Ona mu je rekla da odluka iz 2005. da se Generalštab stavi pod zaštitu nema veze sa nacionalističkim motivima.

„Zgrada Generalštaba se u Beogradu, Srbiji, regionu i ostatku Evrope smatra remek-delom moderne arhitekture“, navodi ona i kaže da je proces za zaštitu zgrade počeo pre bombardovanja. Dodaje da je bombardovanje dalo području „dodatni nivo sećanja“.

„Da li tamo treba da bude ministarstvo, muzej ili univerzitet – to treba da bude rezultat ozbiljne i široke debate. Ali sigurno ne treba da bude Trampov hotel“, dodaje Kvadvlih-Mihailović za nemački list.

„Naredbe iz te zgrade pretvarale su gradove u pustoš“

Martens nastavlja članak utiskom da simbolična snaga zgrade leži u tome da su odatle, „dok još nije bila ruina, stizala ratna naređenja koja su devedesetih koštala života više od 130.000 ljudi. Uprošćeno rečeno – od 1991. su upravo naredbe iz ove zgrade pretvarale gradove poput Vukovara u ruiniranu pustoš. Onda je osam godina kasnije zgrada Generalštaba sama postala odraz svog dela.“

Kako dalje piše Frankfurter algemajne cajtung, „velikoj većini stanovništva Beograda je donedavno bilo svejedno šta će biti s ruinom. I većina opozicionih političara se uključila u debatu nakon što se pokazalo da se tema može politički usijati.“

Kvadvlih-Mihailović mu pak odgovara: „Kampanje za zaštitu kulturnog nasleđa uvek počinju od male grupe stručnjaka ili aktera iz civilnog društva, koji kod šire javnosti bude svest za vrednost pojedinih spomenika ili mesta. To je tako svuda u Evropi.“

Autor na kraju dodaje da Vučićeve vlasti ocrnjuju one koji su protiv rušenja zgrade kao „strane agente“, prenosi DW.

„To je uobičajena taktika srpskih vlastodržaca. Nezadovoljstvo kod kuće prikazuje se kao delo mračnih stranih sila. U slučaju Generalštaba blokade i protesti mogli bi da doprinesu da se projekat zaustavi. U svakom slučaju, kolosalna ruina ne može se srušiti preko noći.“

„Iz današnje perspektive, Vučić bi mogao samo da poželi da je NATO 1999. temeljnije bombardovao zgradu. Da je tako bilo, danas bi Vučić imao manje teškoća da se dodvori najmoćnijoj porodici na svetu“, zaključuje nemački novinar Mihael Martens u članku za list iz Frankfurta.

(Dojče vele-N1)