Штампа на немачком: Влада Србије разматра национализацију НИС-а и покушава да се додвори Трампу поклањањем Генералштаба

 Штампа на немачком пише о назнакама да би Србија могла да национализује Нафтну индустрију и покушају да се додвори Трампу поклањањем Генералштаба, преноси Дојче веле. Бави се и питањем шта је Србима уопште та зграда.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да жели „по сваку цену“ да избегне „национализацију, конфискацију и отимање имовине“. Вучић је то рекао на хитној седници „његовог“ кабинета, преноси немачки магазин Штерн на свом порталу агенцијску вест из Београда, пише ДW.

„Одлука мора да буде донета у наредних седам дана, јер ми више нема шта да чекамо“, додао је Вучић.

У вести се подсећа да већински удео Нафтне индустрије Србије (НИС) припада руском Газпромњефту и повезаним фирмама, због чега су Американци увели санкције.

„Санкције су снажно погодиле Србију“, оцењује се у вести. „Према аналитичарима, балканска земља је на корак од енергетске кризе усред зиме, јер се једина нафтна рафинерија у држави налази пред могућим затварањем.“

Влада Србије „разматра национализацију“ НИС-а

Бечки лист Стандард пише да српска Влада „разматра национализацију“. „Србија сирову нафту добија кроз нафтоводе из ЕУ, најпре кроз Хрватску преко Јанафа. Оператер тог нафтовода је, након ступања на снагу америчких санкција, саопштио да обуставља испоруке. Сада Србија остаје без нафте.“

У тексту се додаје да би ускоро под удар санкција могле да падну и све фирме које раде са НИС-ом, а пре свих банке.

„Српска Влада је сама одговорна за проблем зависности од Русије“, оцењује се у том чланку аустријског дневног листа.

Подсећа се да је већински удео НИС-а продат Газпрому 2008. године по „смешној цени“ од 400 милиона евра, те да је Србија тиме „купила“ гаранцију Кремља да ће у Савету безбедности блокирати чланство Косова у Уједињеним нацијама.

„У Београду влада бојазан да би Русија могла да искористи енергетску зависност Србије уколико НИС буде национализован. Јер Србија врло зависи од руског гаса, чије испоруке би Кремљ могао да смањи или обустави“, додаје Стандард.

Како пише ДW, лист наводи да је Вучић покушао прошле седмице да са Американцима преговара о одлагању санкција. „Интересантно је да српски режим истовремено излази у сусрет интересима породице америчког председника Доналда Трампа“, додаје лист о посебном закону којим би се земљиште Генералштаба у Београду дало Џареду Кушнеру, Трамповом зету.

Зашто се брани Генералштаб?

О тој теми пише Франкфуртер алгемајне цајтунг. Новинар Михаел Мартенс наводи да дебата о Генералштабу открива „много о стању српског друштва четврт века после краја изгубљеног рата против НАТО-а“.

Мартенс бомбардовање 1999. назива „реакцијом на дугогодишње српске ратне злочине у Хрватској и Босни, као и на крваво тлачење Албанаца на Косову“.

У Србији се пак, како пише немачки новинар, сугерише да су „НАТО-бомбе пале из ведрог неба“. Генералштаб као „пејзаж урбане руине и сведочанство наводне неправде начињене Србима перфектно се уклапа у такву верзију историје“.

Аутор је разговарао са Снешком Квадвлих-Михаиловић, генералном секретарком Европа Ностре, европске организације за заштиту споменика културе. Она му је рекла да одлука из 2005. да се Генералштаб стави под заштиту нема везе са националистичким мотивима.

„Зграда Генералштаба се у Београду, Србији, региону и остатку Европе сматра ремек-делом модерне архитектуре“, наводи она и каже да је процес за заштиту зграде почео пре бомбардовања. Додаје да је бомбардовање дало подручју „додатни ниво сећања“.

„Да ли тамо треба да буде министарство, музеј или универзитет – то треба да буде резултат озбиљне и широке дебате. Али сигурно не треба да буде Трампов хотел“, додаје Квадвлих-Михаиловић за немачки лист.

„Наредбе из те зграде претварале су градове у пустош“

Мартенс наставља чланак утиском да симболична снага зграде лежи у томе да су одатле, „док још није била руина, стизала ратна наређења која су деведесетих коштала живота више од 130.000 људи. Упрошћено речено – од 1991. су управо наредбе из ове зграде претварале градове попут Вуковара у руинирану пустош. Онда је осам година касније зграда Генералштаба сама постала одраз свог дела.“

Како даље пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, „великој већини становништва Београда је донедавно било свеједно шта ће бити с руином. И већина опозиционих политичара се укључила у дебату након што се показало да се тема може политички усијати.“

Квадвлих-Михаиловић му пак одговара: „Кампање за заштиту културног наслеђа увек почињу од мале групе стручњака или актера из цивилног друштва, који код шире јавности буде свест за вредност појединих споменика или места. То је тако свуда у Европи.“

Аутор на крају додаје да Вучићеве власти оцрњују оне који су против рушења зграде као „стране агенте“, преноси ДW.

„То је уобичајена тактика српских властодржаца. Незадовољство код куће приказује се као дело мрачних страних сила. У случају Генералштаба блокаде и протести могли би да допринесу да се пројекат заустави. У сваком случају, колосална руина не може се срушити преко ноћи.“

„Из данашње перспективе, Вучић би могао само да пожели да је НАТО 1999. темељније бомбардовао зграду. Да је тако било, данас би Вучић имао мање тешкоћа да се додвори најмоћнијој породици на свету“, закључује немачки новинар Михаел Мартенс у чланку за лист из Франкфурта.

(Дојче веле-Н1)