Славој Жижек: О радикалној политици, левици и предстојећим катастрофама

 Валтеру Бењамину се приписује изјава „иза сваког фашизма стоји неуспела револуција“. Ова изјава (на коју сам се и сам позвао најмање десет пута) очигледно се нуди као формула која би могла да објасни текући конзервативни популизам (не само Трампов): хегемонистичка либерална демократија није успела да уочи незадовољство тихе већине радничке класе која себе није препознала у темама мултикултурализма, борбе за социјалну правду и политике идентитета; неофашистички популисти су попунили ову празнину и представили се као глас радничке класе коју експлоатише либерална елита…

Међутим, ова формула не решава кључну енигму – зашто је револуција пропала, тј. зашто је нова десница, а не левица, успела да привуче бес многих такозваних обичних људи?

У последње време је постало прилично популарно кривити теорију (филозофију) која није успела да понуди експлоатисаној већини одрживи политички програм, способан да мобилише народ.

Ото Панс (у својој веома јасној анализи) каже:

„Не може се очекивати да академици који раде у идеолошком оквиру са углавном унапред одабраним темама истраживања, фокусираним на мултикултурализам, просветитељски-лајт атеизам и поједностављени егалитаризам, пруже здраве политичке алтернативе савременим захтевима. Није ни чудо што је просветитељски лајт оставио либерале, а посебно професионалне академске филозофе, потпуно пораженим Трамповим избором.

Регресија у неофашистичку диктатуру није била нешто што су они икада ни приближно очекивали. /…/ професионална академска филозофија има моралну дужност да радикално промени правац, јер одсуство праве, озбиљне филозофије практично своди на нулу шансе за истинску политичку промену или отпор интелектуалној диктатури у било којој од њених политички коректних или неофашистичких подврста“.

Једноставно и убедљиво – али зар Пансов захтев није трајни мотив (онога што је остало од) данашње радикалне левице? Панс се позива на Адорна и Хоркхајмера као велике ауторитете, али да ли су они пружили доследнији одговор? У једном од својих каснијих кратких текстова, Адорно даје јасан одговор на питање: „Шта би данас требало да радимо?“ – „Не знам“. И зар није исто са самим Пансовим текстом?

Он инсистира да „професионална академска филозофија“ треба да пружи конкретан програм, а да не даје јасну назнаку шта би тај програм требало да буде.

Оно што на крају добијамо су само две опције – „реалистички“ прагматизам либералне левице Трећег пута и, из кругова повезаних са Трећим светом, рехабилитација „реално постојећег социјализма“ (до нове, позитивније процене не само Маоа већ и Стаљина) – по овом мишљењу, првобитни грех западног марксизма био је то што је изгубио контакт са револуционарним покретима ван развијених капиталистичких земаља.

Мој став овде је управо супротан – западни марксизам је био у праву када је одбацио сваки континуитет са „реално постојећим социјализмом“, који је све у свему био гигантски неуспех – економски је успео само интегришући моменте капитализма.

Наша једина реална опција је стога да у потпуности прихватимо ово одсуство стварне алтернативе, ћорсокак који је дирљиво изражен у поруци коју сам недавно добио од младог пријатеља из Јапана (онлајн име Цабин):

„Желео бих да знам да ли сте приметили изборе за јапански Дом одборника који су се управо одржали. Крајње десничарска политичка странка, „цāн зхèнг дǎнг“, постигла је невиђену победу освојивши 14 места. Према статистичким резултатима, већина бирача су млади људи.“

Крајња десница је стекла огроман замах међу младима објављујући велики број гласина о странцима или другим стварима на друштвеним мрежама путем огромног броја плаћених постера.

У међувремену, на улицама Кјота, искрени, али већ остарели левичарски старији мушкарци и жене у седамдесетим и осамдесетим годинама држе говоре и пропагирају своје идеје о врућини, али без велике користи. Шта мислите о овом преокрету?

Да ли је свет остарио? Као млади људи, како би требало да се суочимо са овом ситуацијом? Да ли је постојао такав период у историји?

Да будем искрен, скоро више не верујем да се свет може променити. Готово да осећам да су људи у данашњем капиталистичком друштву размажени и као резултат тога, крхки су, кратковиди и екстремни, те на крају постају легло крајње деснице.

Осећам да су ти левичарски старији људи на улицама Кјота, који заиста верују да могу променити свет, „много млађи“ од мене.

Као млади људи, шта би требало да урадимо у таквој ситуацији? У наредних неколико година, студираћу и живец́у у Јапану. Суочен са таквим десничарским трендом, осећам немоћ – где могу да побегнем? За нас нема новог континента.”

Да, требало би у потпуности да прихватимо закључак – нема места где можемо да побегнемо, нема новог континента који нам је преостао.

Када у књизи „Минхен: На ивици рата“ (2021), неко покуша да убеди немачког дипломату који планира да убије Хитлера да насилни отпор не функционише и да треба да се држимо бескрајних преговора који одржавају наду живом, немачки дипломата одговара:

„Нада је чекање да то неко други уради. Свима би нам било много боље без ње“.

То је оно што сам мислио насловом своје књиге (преузетим из текста Ђорђа Агамбена) „храброст безнађа“ – права радикална политика је попут Дантеовог пакла на чијем улазу плакат каже „Ласциате огне сперанза, вои цх’интрате“ (обично се преводи као „Напустите сваку наду, ви који овде улазите“).

Смешно је кривити академску филозофију за ово безнађе: сама ситуација, начин на који је доживљавамо, не нуди перспективу. Иако је потребна радикална промена, она је истовремено и немогућа (опет, у нашој стварности).

Након стаљинистичког заокрета, комунистичке револуције су биле засноване на јасној визији историјске стварности („научни социјализам“), њених закона и тенденција, тако да је, упркос свим својим непредвидливим заокретима, револуција била у потпуности смештена у овај процес историјске стварности – како су волели да кажу, социјализам треба градити у свакој земљи према њеним посебним условима, али у складу са општим законима историје.

У теорији, револуција је тако била лишена димензије саме субјективности, радикалних резова реалног у текстуру „објективне стварности“ – у јасној супротности са Француском револуцијом чије су је најрадикалније личности доживљавале као отворени процес без икакве подршке у вишој Нужди.

Сен Жист је 1794. године написао: „Цеуx qуи фонт дес рéволутионс рессемблент ау премиер навигатеур инструит пар сон аудаце“ (Они који праве револуције подсећају на првог навигатора, који има само смелост као водич).

Данас, чак и више него у Лењиново време, крећемо се по непознатим територијама, без глобалног когнитивног мапирања – али шта ако је управо тај недостатак когнитивног мапирања оно што нам омогућава да избегнемо тоталитарно затварање?

Оно што наша ситуација захтева је јасно. Непреговарачка компонента сваке левице је универзализам – ако ни због чега другог, онда због једноставне чињенице да је данашње „касно-капиталистичко“ друштво (често коришћени предикат „касно“ сам по себи је бесмислен, он пре сигнализира наше незнање) глобално повезано до степена до сада незамисливог.

Да бисмо избегли још једно набрајање очигледних случајева (глобална претња нашој животној средини, утицај вештачке интелигенције, могућност друштвеног хаоса и војног самоуништења), довољно је поменути како су чак и ствари које су некада биле државни монопол сада део међународне трговине.

Трамп је више пута покренуо идеју о слању америчких затвореника на издржавање затворских казни ван земље – овог пута претећи даће послати људе оптужене за вандализам Теслиних аутомобила у Еквадор. Дакле, можете служити затворску казну у земљи у којој дело за које сте осуђени није кривично дело!

Гана и Србија се спремају да потпишу значајан Меморандум о разумевању о мобилности радне снаге, који ће омогућити ганским радницима да ове године имају користи од српског програма од 100.000 радних дозвола. (Споразум је касније отказан.)

Иста ствар се догодила вец́ 1970. године када је Источна Немачка увезла хиљаде радника из Вијетнама (који је узимао део плате коју су ови радници зарађивали). Поново, раднике продаје држава другој држави.

Северна Кореја је довела ову логику до крајности, у основи продавши хиљаде војника Русији где се боре на фронту и масовно гину. (Зар не би било много прикладније да Северна Кореја прода своје раднике Јужној Кореји која их нема довољно? Из идеолошких разлога, то је наравно немогуц́е)

Како онда да делујемо у тако неуредној глобалној ситуацији?

Ризиковаћу и овде представити оно што не могу одолети да не назовем својом реалистичком утопијом.

Свакодневни ток ствари најбоље обавља нека умерено конзервативна снага – они су довољно прагматични да избегну прекомерне ризике, увек спремни да узму у обзир како чак и најбољи пројекти могу поћи по злу.

Укратко, они знају да у политици агент мора преузети пуну одговорност – прави политичар никада не би требало да каже: „Добро сам мислио, само су несрећне околности све уништиле“.

Међутим, такав приступ није довољан да се носи са изгледима неизбежних катастрофа које прогањају цело човечанство – зато је потребна нека врста нове лењинистичке елите, групе чији главни задатак није да разрађује старомодне комунистичке снове, већ да нас све припреми за предстојеће катастрофе, тј. да нас држи свесним да се приближавамо глобалном ванредном стању.

Моја утопија је стога тиха коалиција између умерених конзервативаца (који воде свакодневне ствари) и лењинистичке елите (која нас припрема за предстојец́и слом) – али сам добро свестан да данас оба ова агента нестају са политичке сцене.

Умерене конзервативце бришу трамповски популисти, а оно што је остало од радикалне левице је заробљено у лажном мировном утопизму.

Уколико је чак и овај луди сан превише утопијски, шта би требало да урадимо? Моја формула је овде принципијелни прагматизам: требало би да се фокусирамо на централне циљеве који се тичу нашег опстанка, и све је дозвољено да се креће ка тим циљевима – демократија када демократија функционише, ауторитарна државна контрола када је неопходна, народна мобилизација када је потребна, чак и ниво терора када ствари постану заиста очајне.

Ево једног једноставног недавног примера. Наши медији су извештавали о две иницијативе за покретање нове политичке странке. Прво, Илон Маск каже да покреће нову политичку странку, недељама након драматичног сукоба са председником САД Доналдом Трампом:

„Милијардер је на својој платформи X објавио да је основао Америчку странку, представљајуц́и је као изазов двопартијском систему републиканаца и демократа. Међутим, није јасно да ли је странка формално регистрована код америчких изборних власти“.

Маск, који је рођен ван САД и стога није подобан да се кандидује за председника САД, не каже ко ће је водити.

Ове вести су тужне јер је, поново, десница урадила оно што је левица требало да уради – лево крило Демократске странке (Берни Сандерс, АОЦ) требало би да се одвоји од свог смрдљивог леша и формира нову странку.

Дакле, да ли је чињеница да су у Великој Британији Зара Султана и Џереми Корбин најавили стварање нове левичарске странке у Великој Британији добра вест?

Још нема имена – помињу се Арајз и Колектив. Сматра се да Корбин воли фразу „Права промена“, али не нужно као име странке. Идеја је да се мобилише огроман резервоар левичарских бирача које је Стармер искључио из Лабуристичке странке или отуђио од ње.

Овај пројекат делује обећавајуће – према неким анкетама, око половине бирача лабуриста је спремно да пренесе свој глас новој странци – али неизвесност остаје.

Не постоји принципијелни одговор – понекад треба покушати да се преузме велика водећа странка; понекад је подела неопходна. Зато су вести о новим странкама тужне – оно што боље функционише јесте како је Трамп поново присвојио Републиканску странку или како је, пре пар година, Корбин поново присвојио Лабуристе и ефикасно натерао цео естаблишмент да дрхти.

У својим „Белешкама ка дефиницији културе“, велики конзервативац Т. С. Елиот дао је често цитирану опаску: постоје тренуци када је једини избор онај између јереси и неверовања, када је једини начин да се религија одржи у животу извршење секташког одвајања од њеног главног трупа.

Лењин је то урадио у вези са традиционалним марксизмом, Мао је то урадио на свој начин, а Денг са Маоом. Сви они са помешаним резултатима.

Данас, левица то још није урадила – Трамп је тај који је спровео јеретички раскид са глобалним неолиберализмом. Поново, овде не би требало да буде предрасуда – требало би да будемо спремни да од непријатеља узмемо теме попут патриотизма, одбране нашег специфичног начина живота, укључујуц́и и породични живот.

Дакле, потребна нам је јерес, али јерес која ће функционисати, са шансом да постане хегемонистичка, а не нова мала странка поносна што говори истину иако се та истина углавном игнорише, а не странка која дрхти на сваким изборима хоће ли остати у парламенту.

(Данас)