Slavoj Žižek: O Izraelu, Iranu, Evropi i Trampu

 U haotičnom metežu poslednjih dana, gotovo niko nije primetio da je 16. juna 2025. godine Evropa kao ideja o emancipaciji umrla u Kanadi: zemlje Grupe sedam (G7) koje su se sastale na 51. samitu u zajedničkom saopštenju pozvale su na „deeskalaciju“ oko Irana, pošto tenzije na Bliskom istoku nastavljaju da rastu.

Zemlje su u zajedničkoj izjavi saopštile da Izrael ima „pravo da se brani“, dodajući da „Iran nikada ne može imati nuklearno oružje“.

Dakle, deeskalacija znači „bezuslovnu predaju“ jedne strane (Irana) – čak i ako je tačno da je Iran podstakao napade Hamasa, Hezbolaha i Huta na Izrael, šta je otvorilo prostor Iranu da se ovako ponaša?

Zar to nije bio izraelski teror nad Palestincima? U saopštenju G7 nema ni reči o onome čemu smo se mi, neki naivni posmatrači, nadali: kolektivnom priznavanju Palestine, osudi tekućeg genocida u Gazi i tekućeg etničkog čišćenja na Zapadnoj obali.

Vrhunac opscenosti dostigao je nemački kancelar Fridrih Merc, koji je u intervjuu za nemačku televiziju na marginama samita G7 u Kanadi izjavio:

„Ovo je prljavi posao koji Izrael radi za sve nas. I mi smo žrtve ovog /iranskog/ režima.“

U Gazi i na Zapadnoj obali, Izrael verovatno radi isto – pa kakva smo mi civilizacija ako nam je potrebno da se toliko prljavog posla, uključujući i genocid, obavi za nas?

Merc ovde samo prati liniju zapadnih simpatizera Hitlera koji su takođe tvrdili da je, uništavanjem Jevreja i napadom na Sovjetski Savez, on samo radio prljavi posao za nas, te da bi trebalo javno da ga osudimo, ali da prećutno računamo na njega da će završiti svoj posao.

Evropu nije ubio neki orijentalni despotizam već novi desničarski populizam čija je personifikacija Donald Tramp.

Jedan slovenački slikar je u nedavnom intervjuu rekao: „Moć umetnika leži u pomalo ludoj opsesiji da radi ono u šta veruje.“ Da, zato je Gebels rekao da je Hitler umetnik čije je umetničko delo Nemačka – a zar ista opsesija ne karakteriše i Trampa? Međutim, Tramp se susreće sa sve više problema u svom umetničkom poduhvatu.

U tekućim međunarodnim sukobima, Tramp počinje da se pojavljuje kao mirotvorac UN, propovedajući pregovore i uzdržanost, i time sveden na ulogu nemoćnog posmatrača koga s poštovanjem ignorišu agresivni učesnici u sukobima (Rusija, Izrael).

Njegova uloga neutralnog pregovarača je, naravno, lažna, jer je uvek jasno gde on zaista stoji (dok savetuje Izraelu da pokaže suzdržanost u Iranu, on istovremeno zahteva da se daju signali da SAD direktno podržavaju Izrael i da se pretvori Teheran u pepeo).

Tenzija između republikanskih jastrebova i MAGA izolacionista ne samo da može biti „unutrašnji rat koji bi mogao da odluči o Trampovom odgovoru na Iran“, već je to tenzija koja definiše Trampovu globalnu politiku: Amerika kao lokalna supersila koja ignoriše veliki svet (MAGA izolacionizam), Amerika kao globalna supersila koja interveniše svuda, dok Tramp organizuje predstave u Beloj kući da bi javno ponižavao druge lidere (Zelenskog, Ramafosu…).

Vrhunska ironija je u tome što je Trampov imidž pacifiste čudno dopunjen njegovom ratobornom percepcijom situacije unutar samih SAD. Sada kada je sukob između Trampa i Ilona Maska, lica tehno-trampizma, eksplodirao i završio se Maskovim (verovatno privremenim) povlačenjem, vreme je da se fokusiramo na drugi pol suprotnosti koje strukturiraju Trampov univerzum, „levi“ populizam Stiva Benona.

Povodom angažmana Nacionalne garde i američkih marinaca u Los Anđelesu protiv nereda, Benon je predložio jednostavan i šokantan odgovor na očigledno pitanje: kako Tramp može da koristi marince na tlu SAD kada se oružane snage mogu koristiti samo u ratu protiv spoljnog neprijatelja?

Njegov odgovor je da SAD jesu u ratu, Treći svetski rat je upravo počeo u Kaliforniji masovnim pro-imigrantskim protestima:

„Trampova administracija će iskoristiti svoja zakonska ovlašćenja da razbije monopolsku moć velikih tehnoloških kompanija. Razbićemo Fejsbuk. Razbićemo Gugl. Razbićemo Amazon. Razbićemo… Mislim sa puno nade da ćemo na kraju razbiti Volmart. Imate previše koncentracije privatne moći. Očigledno je da je to antipopulistički.“

Benon je zatim otišao korak dalje i na sasvim ispravan „marksistički“ način istakao vezu između ove koncentrisane privatne moći i državne moći koja služi prvoj: demonstranti „pozivaju na nemire širom zemlje. I već su se proširili na San Francisko. Pitanje je ko je rekao policiji da se povuče? Mislim da je bilo samo deset slučajeva hapšenja. Policija Los Anđelesa je dozvolila da ta stvar metastazira. Ko je izdao naređenje? Ko god. Ko god da je bio vladin zvaničnik koji je izdao to naređenje treba da bude uhapšen. Moramo početi da hapsimo vladine zvaničnike, uključujući gradonačelnicu Los Anđelesa Karen Bas koja dodaje ulje na vatru. Ako to znači suspenziju habeas corpusa, neka bude tako.”

Spisak onih koji će biti uhapšeni ide sve do Gevina Njusona, guvernera Kalifornije – i sam Tramp je rekao da razmatra ovu mogućnost. Tekući protesti nisu znak Trampove slabosti: on ih podstiče da bi mogao da promeni SAD u de fakto diktaturu.

U kojoj libidnoj logici je zasnovan ovaj borbeni stav? Alenka Zupančiči je skrenula pažnju na to kako trampovska populistička desnica sistematski pribegava retoričkoj figuri kastracije, ne u prefinjenom lakanovskom smislu simboličke kastracije, jer je odricanje/lišavanje lice osnaživanja, tj. onoga što omogućava subjektu da deluje sa autoritetom, ali u mnogo primitivnijem imaginarnom smislu „emaskulacije“, „feminizacije“ itd.

Ono što prožima populistički diskurs jeste opasnost neposrednog empirijskog gubitka moći, naše muške vitalnosti i uživanja. Međutim, ova pretnja dolazi od Drugih (imigranata, seksualnih manjina itd.) koji se sami doživljavaju kao slabi i nemoćni.

Paradoks je u tome što ih populisti napadaju ne zbog njihove snage već zbog njihove slabosti i bespomoćnosti: ova slabost je zarazna, preti da zarazi i nas.

Ovaj paradoks objašnjava „čudan način na koji ekstremna desnica prisvaja termin ’sloboda govora’ – ne kao pravo građana – da javno govore istinu i kritikuju one na vlasti – kao zaštitu kritičkih glasova, već prvenstveno kao pravo na uživanje: u populističkom diskursu, ’gubitak slobode govora’ ekvivalent je nemogućnost da se slobodno vređaju drugi, da se javno izgovori ono što mi padne na pamet.

Dana 16. juna 2025. godine, Tramp je rekao da je Velika Britanija zaštićena od carina „jer mi se sviđa“, pošto se trgovinski sporazum zvanično potpisuje – čak su i velike ekonomske odluke opravdane jednostavnom kontingentnom činjenicom da mi se neko sviđa… I ubijanje stranih lidera pokorava se istoj logici hira: „Tačno znamo gde se krije takozvani ‘vrhovni vođa’. On je laka meta, ali je tamo bezbedan – nećemo ga eliminisati, barem ne za sada.“

Tramp i njegove kohorte su pravi „kulturni marksisti“, koji direktno prisvajaju (svoju verziju) borbe za ideološku hegemoniju, kako ju je konceptualizovao Antonio Gramši: borba za hegemoniju znači da se stvarna konstelacija društvenih snaga ne odražava direktno u ideološkom prostoru.

Suprotstavljene društvene snage se bore da u svoj ideološki projekat prisvoje elemente zajedničke narodne tradicije (nacionalna istorija, religija i moral, itd.), a pobednik je onaj koji je uspeo da predstavi svoj ideološki projekat kao „univerzalni“, kao onaj koji obuhvata većinu momenata koji čine društveni identitet jednog naroda.

Trampov populizam tako u svom projektu objedinjuje elemente otpora radničke klase velikom korporativnom kapitalu sa afirmacijom „kreativnog“ duha kapitalizma i mržnje prema strancima kao remetilačkog elementa u društvenom telu. (Ne zaboravimo da je Gramši razvio svoj pojam hegemonije kao reakciju na pobedu fašizma u Italiji.)

Evo još dva primera borbe nove desnice za hegemoniju. Gideon Levi je nedavno napisao u Harecu:

„Prema anketama javnog mnjenja, većina Izraelaca podržava ove masakre i čak očekuje sprovođenje plana za premeštanje stanovništva koji bi mogao da usledi nakon njih. Stoga, međunarodni pritisak i sankcije moraju biti usmerene na Izrael u celini, bez izuzetka. Problem nije samo u dvojici ekstremističkih ministara, već u izraelskom društvu u celini, uključujući i one koji sebe smatraju umerenima. Da li sada razumete, diplomate i donosioci odluka? U Izraelu smo svi Ben-Gvir i Smotrič.“

Ovde je važan stav jasnog izražavanja: samo izraelski Jevrejin može i treba ovo da kaže – ako bi se to reklo spolja, bilo bi blizu antisemitizma. Zar uspeh radikalno agresivnog cionizma nije i vrhunski slučaj borbe za hegemoniju: određeni stav koji je dugo bio marginalizovan uspeo je da dominira celim poljem („svi smo mi Ben-Gvir i Smotrič“)? Drugi primer dolazi od Benona koji je nedavno rekao:

„Ljudi u Izraelu moraju nešto da shvate: neprijatelj broj jedan za narod Izraela su američki Jevreji koji ne podržavaju Izrael i ne podržavaju MAGA. Evangelistički hrišćani i tradicionalni katolici u ovoj zemlji čuvaju leđa Izraela. Oni čuvaju leđa Jevreja. Najveći neprijatelj jevrejskog naroda nisu islamski suprematisti. Najveći neprijatelj koga imate je unutar žice: progresivni jevrejski milijarderi koji finansiraju sve ove stvari.“

Kako je Emili Tamkin istakla, “ovo je novi preokret u starom antisemitskom klasiku: insistiranje da su Jevreji neprijatelji iznutra, večni stranci, autsajderi čak i kada smo insajderi, nesposobni da pripadamo i budemo lojalni društvu.“

Ovo je praksa ideološke hegemonije u svom najčistijem obliku: okupljanje cionističkih Jevreja i antisemitskih hrišćana. Da bi postigli svoj ideološki cilj, populistički “gramšijanci” (sledbenici ili pristalice političkih i filozofskih ideja Antonija Gramšija, posebno njegovog koncepta hegemonije) suptilno mobilišu pojam bližnjeg u hrišćanskoj tradiciji. Komšija nije samo bližnji čovek: bližnji su oni koji su poput nas, u njima odmah prepoznajemo zajedničku osnovu koju delimo. Bližnji su prijatelji, članovi moje porodice, kolege, oni koje mislim da intimno poznajem. Bližnji čovek se transformiše u komšiju kada u njemu otkrijem osobinu ili gest koji ga čini potpunim strancima za mene: „Kako je to mogao da uradi? Nikada nisam očekivao ovo od njega. Da li je on uopšte jedan od nas ili vanzemaljsko čudovište?“

Upravo zbog ove monstruoznosti bližnjeg, Lakan na bližnjeg primenjuje termin Stvar (das Ding), koji je Frojd koristio da označi krajnji objekat naših želja u njegovom nepodnošljivom intenzitetu i neprobojnosti. U ovom terminu trebalo bi čuti sve konotacije horor fikcije: komšija je Stvar koja potencijalno vreba ispod svakog običnog ljudskog lica. Ali komšija takođe može da implicira neočekivano pozitivno iznenađenje: osoba koju smo smatrali samo običnom sa svim njenim slabostima postaje komšija kada pokaže neočekivanu hrabrost ili iskrenost.

Zašto se u Hamburgu, velikom gradu na severu Nemačke, nalaze tri železničke stanice za duge relacije prilično blizu jedna drugoj, glavna stanica /Hamburg-Hauptbanhof/, Hamburg Damtor i Hamburg-Altona, krajnja stanica severno od centra, sve tri na istoj liniji?

Razlika između prve dve, naizgled „iracionalna“ činjenica da se, na kratkoj pešačkoj udaljenosti od glavne stanice, nalazi još jedna, stanica Damtor, lako je objasniti: vladajuća klasa je želela stanicu gde bi njeni članovi mogli da se ukrcaju u voz neometano od strane gomile niže klase. Zagonetnija je treća – Altona. Činjenica je da se od početka 16. veka građani Hamburga neprestano žale na ovo malo, prvobitno dansko, naselje severozapadno od centra grada. Nije jasno odakle potiče ovo ime: dok se, prema nekim izvorima, odnosi na činjenicu da se dansko naselje doživljavalo kao da stoji „sve blizu“ („sve blizu“) samog Hamburga, verovatnije objašnjenje je „uz potok“.

Duboko je ironično da je Hamburg, verovatno najotvoreniji i najtolerantniji grad u Nemačkoj, postao primer ove strukture: simbolička funkcija treće stanice, Altone, jeste da drži uljeze koji su uvek „previše blizu“ na odgovarajućoj udaljenosti, a takođe služi i za pomeranje/mistifikaciju osnovnog društvenog antagonizma (klasne borbe) u lažni antagonizam između „nas“ (naše nacije, u kojoj su sve klase ujedinjene u istom društvenom telu) i „njih“ (stranih uljeza).

Komšija je po definiciji uvek „previše blizu“, a trampovski populizam nastoji da snažno nametne prostor blizine projektujući jezivu dimenziju suseda na strane uljeze. Za Izrael, Arapi su po definiciji „previše blizu“, ne samo u Gazi ili na Zapadnoj obali već i u dalekom Iranu, tako da ih treba nemilosrdno progoniti i uništiti…

Ovo, naravno, ne podrazumeva nikakvu proiransku pristrasnost: iranski teokratski režim je takođe mobilisao svoje snage protiv „previše bliskog“ Izraela kako bi prikrio sopstvenu klasnu borbu, velike proteste izazvane ubistvom Mahse Amini, proteste koji su skoro srušili režim.

Moderni pojedinci se sve više fokusiraju na „sebe“ (lične težnje) i „globalno“ (apstraktna, udaljena pitanja), dok zanemaruju „blisko“: neposredne društvene prostore susedstava, zajednica i svakodnevnih interakcija. Ova erozija „bliskog“ dovodi do društvene fragmentacije, atomizovanih pojedinaca i oslabljene kolektivne agencije.

U našim zapadnim društvima, decenijama svedočimo postepenom procesu raspada bližnjeg – u malim gradovima, otvoreni gradski trg i centar društvenih interakcija zamenjuje kontrolisani prostor tržnih centara (kada sam pre mnogo godina posetio Irvin južno od Los Anđelesa, grad se čak hvalio da tamo više nema javnih ulica sa prodavnicama i kafeterijama – prava noćna mora od mesta). Seks i zabavljanje su takođe snažno pogođeni ovim procesom: pošto je sve manje lokalnih zajednica u kojima može da se odvija spori flert, zabavljanje se seli na platforme poput Bambla i Tindera gde se direktno predstavljam kao osoba koja traži partnera, bez posredničkog prostora zajedničkog života u kojem slučajni susreti mogu postepeno dovesti do seksualne privlačnosti ili ljubavi.

Ova napetost između sličnih pojmova blizine i susedstva pruža ključ rasističke logike trampovog populizma.

Benon pokušava da sprovede povratak bliskog prostora – ali to je lažni povratak, jer je njegova istina u mestima poput grada Starbaze Ilona Maska u Teksasu, neofeudalnog naselja kojim upravlja digitalni gospodar. Umesto autentične lokalne zajednice dobijamo najgori tehnokratski san: istina Benonove borbe protiv korporacija je korporativna vladavina u svom najčistijem obliku.

(Danas)