Славој Жижек: O интернету, вештачкој интелигенцији и Матриксу

 Када чујемо или читамо о томе како вештачка интелигенција преузима и регулише наше животе, наша прва реакција је: нема панике, далеко смо од тога, још увек имамо времена да у миру размислимо о томе шта се дешава и да се припремимо за то…

Тако доживљавамо ситуацију, али стварност је сасвим супротна: ствари се одвијају много брже него што мислимо, једноставно нисмо свесни колико је наш свакодневни живот већ манипулисан и регулисан дигиталним алгоритмима који нас у неком смислу познају боље него ми сами себе и намећу нам наше „слободне“ изборе.

Другим речима, да поново поменемо добро познату сцену из цртаних филмова (мачка хода у ваздуху изнад провалије и пада тек када погледа доле и схвати да нема тла под ногама), ми смо као мачка која одбија да погледа доле.

Разлика је овде хегелијанска између По-себи и За-себе: по себи смо већ регулисани од стране вештачке интелигенције, али та регулација још није постала за себе, нешто што субјективно у потпуности претпостављамо.

Историјска темпоралност је увек заробљена између ова два тренутка: у историјском процесу, ствари се никада не дешавају тек тако у своје време, увек се дешавају раније (у односу на наше искуство) и доживљавају се прекасно (када су већ одлучене).

Оно што треба узети у обзир у случају вештачке интелигенције јесте и прецизан временски редослед нашег страха: прво, ми – корисници вештачке интелигенције – плашили смо се да ћемо, користец́и вештачке алгоритме попут  ChatGPT-a, почети да говоримо као они; оно чега се плашимо јесте да сама вештачка интелигенција говори као људско биће, тако да често нисмо у стању да знамо са ким комуницирамо, другим људским биц́ем или апаратом вештачке интелигенције.

Међутим, ова разлика је превише једноставна. Многи моји пријатељи који су високи интелектуалци (чак и већина корисника  ChatGPT-a, претпостављам) практикују је на начин фетишистичког порицања: они врло добро знају да само разговарају са дигиталном машином којом управља алгоритам, али управо то знање им олакшава да се укључе у  ChatGPT дијалог без икаквих ограничења.

Једна моја добра пријатељица, која је написала јасну лакановску анализу  ChatGPT интеракције, рекла ми је како једноставна љубазност и пажња машине према ономе што говори чини дијалог много бољим од разговора са правим људским партнером који често може бити непажљив и оштар…

Очигледан је корак даље који се може направити из ове интеракције између људске особе и дигиталне машине: директне интеракције између ботова које постепено постају огромна већина интеракција.

Често сам понављао виц о томе како би данас, у ери дигитализације и механичких допуна нашим сексуалним праксама, изгледала идеја сексуалног чина: моја љубавница и ја доносимо на наш сусрет електрични дилдо и електрични вагинални отвор који се оба тресу када се прикључе, стављамо дилдо у пластичну вагину, притискамо дугмад тако да две машине зује и изводе чин за нас, док можемо лепо да разговарамо уз шољицу чаја, свесни да машине обављају нашу суперего дужност да уживамо…

Зар се нешто слично не дешава са академским објављивањем?

Аутор користи  ChatGPT да напише академски есеј и поднесе га часопису који користи ChatGPT за рецензију есеја. Када се есеј појави у „слободно доступном“ академском часопису, читалац поново користи ChatGPT да прочита мој есеј и да му пружи кратак резиме – док се све ово дешава у дигиталном простору, ми (писци, читаоци, рецензенти) можемо да радимо нешто пријатније, да слушамо музику, медитирамо…

Међутим, такве ситуације су прилично ретке – много је чешће да се бот-бот операције дешавају ван наше свести, иако контролишу и регулишу наше животе – само се сетите колико се интеракције дешава у дигиталном простору када вршите једноставан трансфер са свог банковног рачуна на страну банку.

Када читате књигу на Киндлу, компанија сазнаје не само коју књигу купујете, већ и колико брзо читате, да ли читате целу књигу или само одломке итд. Поред тога, када смо бомбардовани вестима, „то чини људе неповерљивијим и према стварном и према лажном садржају јер не разликују један од другог.“

Вероватно ће повећати самоцензуру тако што ће обесхрабрити људе да деле своје мисли и креације из страха да ће их ботови користити или украсти, или да ће бити сматрани непопуларним у несвесно лажном окружењу. У екстремном сценарију, пренатрпаност ботова на мрежи може довести до тога да људи престану да користе платформе друштвених медија као друштвене форуме какви су створени да буду. Ово би заиста означило „смрт“ света друштвених медија какав данас познајемо.“

Када људи постану свесни пренатрпаности ботовима на мрежи, њихова реакција може бити „континуирани цинизам, или још горе, потпуна апатија“ – уместо да буде отворен и доступан, интернет монополишу велике технолошке компаније – он је осујец́ен увођењем милијарди лажних слика или лажних вести и тако постаје бескористан као простор за добијање информација и размену мишљења са другима.

Реакције на ову могућност смрти интернета су подељене – „док ће неки људи категорично рећи да је овај сценарио најгора ствар која се могла догодити у савременом свету, други ц́ће славити нестанак интернета јер би то значило рушење механизма јавног надзора укорењеног у друштвеним медијима.“

Оно што многе додатно гура ка одбацивању Светског веба (WWW-World Wide Web) није само државна и корпоративна контрола, вец́ и њена очигледна супротност – дух безакоња који постепено прожима цео свет.

Око 7.000 људи је недавно пуштено из центара за реализацију превара које воде криминалне банде и ратни профитери који делују дуж границе Мјанмара са Тајландом, где су многи држани против своје воље и приморани да раде варајући обичне људе, углавном, али не само из Европе и САД, са њиховом животном уштеђевином.

Они који су укључени у пуштање на слободу су део од, како се процењује, 100.000 људи заробљених дуж границе.

Криминалне групе користе вештачку интелигенцију за писање сценарија за преваре и искоришћавају све реалистичнију технологију дипфејка за креирање персона, представљање као љубавни интереси и маскирање идентитета, гласа и пола.

Криминални синдикати су брзо усвојили криптовалуте и улажу у најсавременија технолошка достигнуц́а како би брже померали новац, као и учинили преваре ефикаснијим. Више од 43 милијарде долара изгуби се због превара регионалних криминалних група у југоисточној Азији годишње — скоро 40 одсто комбинованог бруто домац́ег производа Лаоса, Камбоџе и Мјанмара.

Стручњаци и аналитичари тврде да ц́е се индустрија вратити само јача…

Иако би америчка администрација несумњиво осудила такве догађаје, њена глобална политика ствара свет у којем се таква дела ћутке толеришу ако их нека велика сила не доживљава као претњу.

Кина је извршила притисак на Мјанмар тек када је открила да су ове банде превариле и многе кинеске грађане.

Често чујемо да ће дигитализација омогућити потпуну аутоматизацију већине производних процеса, омогућавајући великој вец́ини људи да уживају у много више слободног времена… можда, на дужи рок.

Оно што сада видимо је експлозиван раст потребе за физичким радом у развијеним земљама. Међутим, оно што се крије иза свих ових претњи друштвеним претњама је нешто много радикалније.

Оно што људска интелектуалност подразумева јесте јаз између унутрашњег и спољашњег, између такозваног унутрашњег живота и спољашње стварности, и није јасно шта ће се десити (или, боље речено, дешава се) са овим јазом у развијеној вештачкој интелигенцији – по свој прилици, он ц́е нестати, јер су машине део стварности.

Овај јаз је директно затворен у такозваном пројекту неуралинк који обец́ава да ц́е успоставити директну везу између дигиталног универзума и тока наших мисли:

„Желим да једем“ се појавило у кинеским знаковима на рачунару у јавној болници у центру Пекинга. Речи су настале из мисли 67-годишње жене са амиотрофичном латералном склерозом (АЛС), познатом и као Лу Геригова болест, која не може да говори.

Пацијенткињи је имплантиран чип величине новчића под називом Беинао-1, бежични такозвани интерфејс за рачунар мозга (БЦИ) – технологија коју воде научници у САД, али у којој стручњаци кажу да их Кина брзо сустиже.

Већина америчких фирми користи инвазивнију методу постављања чипова унутар дура матер (тврда мождана опна), спољашњег слоја ткива који покрива и штити мозак и кичмену мождину, како би се боље ухватио сигнал. Али ове методе захтевају ризичније операције.

Кинески приступ је само полуинвазиван – чип се поставља изван дуре и покрива шири спектар можданих подручја, са мањом прецизношц́у за сваки неурон, али вец́и квантитет доноси сопствени квалитет – целокупна слика је много прецизнија.

Можемо ли уопште да замислимо шта добронамерни случај помоћи тешко онеспособљеном пацијенту замагљује? Прави циљ је директна контрола нашег тока мисли и његова супротност, имплантација мисли.

Међу онима који се радују потпуној дигитализацији наших живота, као и међу онима који у њој виде смртну претњу, постепено се појављује извесна утопија, утопија друштва (ако још увек можемо да користимо тај назив) које ц́е функционисати на потпуно аутономан начин, без икакве потребе за људском интервенцијом.

Пре отприлике деценије, идеја о капитализму без људи прогањала је машту неких јавних интелектуалаца – банке и берзе можда још увек постоје, али где се новац улаже одлучују компјутеризовани алгоритми; физички рад је аутоматизован и побољшан помоћу самоучећих рачунара; шта производити одлучују дигиталне машине које прате тржишне трендове; публицитет се врши путем компјутеризованог оглашавања.

У овој визији, чак и ако људи нестану, систем ће наставити да се репродукује… да, ово је утопија, али, како је Сарој Гири показао, то је утопија иманентна капитализму и артикулисана од стране самог Маркса који је јасно видео да капитализам одржава „ватрена жеља да се капацитет рада одвоји од радника.

Жеља да се креативне моц́и радне снаге издвоје и складиште једном за свагда како би се од тада вредност могла слободно стварати заувек. Замислите то као верзију убиства гуске која носи златна јаја. Желите да убијете гуску и да и даље имате сва златна јаја заувек!“

У овој визији, капиталистичка експлоатација рада би се појавила као предисторија појаве капитала који ће сада бити потпуно ослобођен зависности од рада.

Са данашњом дигитализацијом настаје строго хомологна утопија – утопија „мртвог интернета“, дигиталног универзума који функционише без људи, тј. где подаци циркулишу искључиво међу машинама које контролишу цео производни процес, потпуно заобилазец́и људе (ако уопште постоје).

Ова визија је такође идеолошка фантазија – не због неких емпиријских ограничења („још нисмо дотле стигли, људи су и даље потребни у друштвеним интеракцијама“) већ из строго формалних разлога – којих разлога?

Као што је често случај, филм пружа кључ. Сетите се основне премисе серијала Матрикс – оно што доживљавамо као стварност у којој живимо је вештачка виртуелна стварност коју генерише „Матрикс“, мега-рачунар директно повезан са свим нашим умовима; он је ту да бисмо могли бити ефикасно сведени на пасивно стање живих батерија које снабдевају Матрикс енергијом.

Дакле, када се (неки од) људи „пробуде“ из свог урањања у виртуелну стварност коју контролише Матрикс, ово буђење није отварање у широки простор спољашње стварности, вец́ прво ужасна спознаја овог затвореног простора, где је свако од нас заправо само организам налик фетусу, уроњен у пренаталну течност…

Ова потпуна пасивност је искључена фантазија која одржава наше свесно искуство као активних, самопостављајуц́их субјеката – то је ултимативна перверзна фантазија, идеја да смо ми у крајњој линији инструменти уживања Другог (Матрикса), исисани из наше животне супстанце попут батерија.

У томе лежи права либидинална енигма овог диспозитива – зашто је Матриксу потребна људска енергија?

Чисто енергетско решење је, наравно, бесмислено – Матрикс је лако могао пронаћи други, поузданији извор енергије који не би захтевао изузетно сложен распоред виртуелне стварности координисан за милионе људских јединица.

Једини доследан одговор јесте следеће – Матрикс се храни људским уживањем – тако се враћамо на фундаменталну лакановску тезу да је великом Другом, далеко од тога да је анонимна машина, потребан стални прилив уживања.

Овако би требало да преокренемо стање ствари представљено у Матриксу – оно што филм приказује као сцену нашег буђења у нашу праву ситуацију је заправо његова потпуна супротност, управо фундаментална фантазија која одржава наше биће.

Међутим, ова фантазија је такође иманентна сваком друштвеном систему који тежи да функционише као аутономан, ограничен у своју саморепродукцију.

Да кажемо лакановским терминима, ми – људи – смо објекат њихове аутономне циркулације; или, да кажемо хегеловским терминима, њихово По-себи (саморепродукција независна од нас) је строго за нас. Ако бисмо нестали, машине (стварне и дигиталне) би се такође распале.

(Данас)