Славој Жижек: Фашизам се не враћа само у популизму Трампа

 Шта се данас дешава широм света? Победа Зохрана Мамданија у Њујорку је светао изузетак од преовлађујућег померања ка све више и више уобичајеном. На Блиском истоку имамо уобичајену мешавину насиља и непристојности.

Пре мање од недељу дана, генерал-мајор Јифат Томер-Јерушалми била је главна адвокатица израелске војске, задужена за спровођење владавине права у националним оружаним снагама. Сада, у новембру 2025. године, она је ухапшена у оквиру кривичне истраге о цурењу видеа који приказује наводно злостављање, укључујући сексуално злостављање, палестинских притвореника у озлоглашеном израелском војном затвору.

Написала је: „Постоје ствари које се не могу учинити чак ни против најгорих притвореника. Официри (легалне) јединице суочили су се са поновљеним личним нападима, оштрим увредама, па чак и стварним претњама. Све то зато што су чували владавину права у ИДФ-у – заједно са командантима и уз њих.“

Последњи трагови достојанства су избрисани из јавног живота у Израелу, земљи у којој је Итамар бин Гвир, министар који контролише безбедност на Западној обали, расистички криминалац кога је осудио израелски суд. Данас, његова сенка лебди изнад терора којем су Палестинци на Западној обали изложени свакодневно.

Берба маслина на окупираној Западној обали постала је сезона страха. Брутални напади досељеника покварили су оно што је требало да буде време историје, културе и традиције. Више од 200 напада догодило се у последњих месец дана, према палестинским властима, често уз подршку војске.

Израелска војска је саопштила за ЦНН да „препознаје важност бербе маслина у одржавању структуре живота у региону“, али је признала да је ограничила улаз у одређена подручја како би „спречила сукоб“.

У принципу се слажем, али шта је са ограничавањем уласка досељеника на палестинска поља са маслинама?

Али ово не би требало да нас заслепи за друге ужасе који се дешавају широм света. Само се сетите како трговци људима дубоко у Сахари изнуђују откупнине од породица избеглица.

У јужној Либији постоје логори у којима се стотине миграната на путу из Судана или Еритреје ка либијској обали држе као заробљеници и немилосрдно муче (везују их, уринирају по њима, шутирају их и туку металном шипком).

Видео-снимци ових мучења се затим шаљу њиховим рођацима, са поруком да ће затвореници бити мучени до смрти ако рођаци не дају новац за њихово ослобађање.

Можда су врхунски пример ових ужаса фабрике превара на троуглу граница Тајланда, Лаоса и Мјанмара. Западни медији су недавно извештавали о судбини Вере Кравцове, 26-годишње манекенке из Минска, која је убијена и продата за органе у Мјанмару.

Вера је недавно наишла на понуду за хонорарни посао манекенке у Тајланду. Одлетела је у Бангкок, где се нашла у радном ропству. Двадесетог септембра је одведена у град Јангон у Мјанмару где је морала да ради у центру за преваре, месту где девојке флертују са мушкарцима на сајтовима за упознавање, нудећи да инвестирају у нешто, а затим пребацују средства преварантима.

Када више није била у могућности да испуни своју квоту, премештена је у другу зграду где су јој органи продавани људима у страним земљама којима су били потребни, а затим је убијена.

Као со на рану, ова олошка компанија је од њених рођака тражила 500.000 долара за њено тело, а неколико дана касније су рекли да је покојница кремирана. Сада породица преговара о повратку пепела у њихову домовину…

Типично је да је овај случај добио широку медијску пажњу јер се тицао беле девојке коју су отела зла оријентална чудовишта.

Али центри за преваре у Мјанмару, посебно дуж тајландске границе, представљају гигантску организацију – окрећу више новца него било која држава на свету после САД и Кине, плус већина њихових „робова“ је из азијских земаља.

Брзо су се проширили од војног пуча 2021. године, а комплекси попут КК Парка функционишу као јако утврђени центри за транснационалне онлајн преваре.

Контролисани од стране криминалних синдиката и прећутно подржани од стране војске, ови комплекси користе трговинске раднике из целе Азије и Африке, приморавајући их да обављају преваре под претњама мучењем и насиљем. Садржаји укључују луксузне станове за менаџере, болнице на лицу места, банке и приступ интернету путем сателита попут Старлинка, што омогућава пословање упркос ограничењима на тајландској граници.

Док је око 7.000 жртава спашено, процене сугеришу да је до 100.000 остало заробљено, подносећи бруталне услове, што ове центре чини великом кризом трговине људима и организованог криминала испреплетеном са конфликтном економијом Мјанмара.

Крајња окрутна иронија лежи у чињеници да, пошто ове центре преваре организују азијски лордови криминала, и пошто су им мете углавном појединци из западних земаља (као и кинеске нове више класе), они воле да представе своју активност као облик борбе против колонијализма – тврде да само враћају од колонизатора део онога што су им колонизатори узели у прошлости.

Апсолутно не би требало да одбацимо ову тврдњу као циничну лаж, већ као екстремну последицу онога што није у реду са такозваним дискурсом деколонизације.

Књига Бенџамина Захаријаса „Постколонијални Волки“ се на примерен начин бави овом мрачном страном деколонизације. Вец́ прва два пасуса предговора књиге су ме толико заокупила да сам одмах знао да ме чека несана ноћ.

Захаријас почиње чињеницом да су „постколонијална теорија и њен сапутник, деколонијална теорија, најнапреднији производи академске заједнице у скорије време. Превазилазећи своје порекло на универзитетима и књижевној критици, и групишући се око онога што ће постати познато као „теорија са глобалног Југа“, њихове водеће претпоставке су процуреле у јавни домен и постале шиболети којима се признају историјски виктимизоване заједнице.“

Са овим успехом дошао је и узнемирујући тренд – политичка активност функционише на основу неспретних аналогија жртве, а велики део њене реторике је намерно антирационалан, репродукујући и одржавајући произведене категорије расистичке и секташке маште.

Захаријас се фокусира на забрињавајуће сличности постколонијалне мисли са фолкским размишљањем – фолкски је немачки придев који означава заједницу крви, тла и расе (зато су нацисти говорили о Волксгемеинсцхафт).

Постколонијалисти, наравно, не постављају ствари на овај директан начин; уместо тога призивају заједницу колективног сећања и жртве. Ипак, Захаријас тврди да тај старији облик колективног припадања остаје уткан у очигледно нове ставове – обавезну заједницу и наслеђене жртве и органске припадности, јединство колективног сећања и жртве.

Захаријас сажима постколонијалну теорију у оно што иронично назива „дванаест гвоздених правила историје“, од којих прво гласи: једино универзално право је право на увреду. И осмо правило: доба разума је доба империје – због чега постколонијалисти тврде да су Маркса бацили на сметлиште историје, и то је оно што они заиста раде – уместо класне борбе и експлоатације добијамо културну борбу етничких идентитета.

Не треба се устручавати да се овај став назове његовим правим именом – то је фашизам у новом облику.

Када је, на дебати на Биркбек колеџу у Лондону, високопозиционирана дама из АНК-а упитана о експлозији силовања у Јужној Африци, њен одговор је био: ко смо ми, белци, да покрећемо ово питање када смо силовали целу Јужну Африку, колонизујући је? Ако Буркина Фасо или Уганда строго кажњавају хомосексуалне чинове, то се тумачи као отпор западној култури која нагриза локалне традиције.

Ако земље од Нигерије и Анголе до Јужне Африке показују експлозију корупције и друштвене неједнакости, то се објашњава чињеницом да су белци и даље на власти.

Да кажем очигледно и избегнем глупи прекор који ће мој став несумњиво изазвати: зар данас прави фашизам није на делу међу трамповским и другим новодесничарским популистима!

Међутим, трамповски популизам дефинитивно није само једноставна регресија у односу на антирасистичка и феминистичка достигнућа политичке коректности. То је пре њихов симптом, брутална појава онога што је заправо било погрешно у ономе што трамповци називају лудилом политичке коректности.

Захарија критички анализира такозвано „постколонијално мишљење“, показујући да „деколонизација“ замењује просветитељски појам универзалне еманципације неофашистичким окретом ка одређеним етничким идентитетима.

Фашизам се не врац́а само у популизму Трампа, већ је жив и активан и у антиевроцентризму који прожима данашњу левицу. Констелацију која је доминирала до успона новог десничарског популизма најбоље је описао Жан-Клод Милнер, који је постулирао да је оно што називамо „Западом“ данас конфедерација под хегемонијом САД; САД владају нама и интелектуално, али овде „мора се прихватити парадокс: америчка доминација у интелектуалној области изражава се у дискурсима неслагања и протеста, а не у дискурсима поретка“.

Глобални универзитет нас учи „да делимично или у потпуности одбијемо економско, политичко и идеолошко функционисање западног поретка. Неједнакост игра улогу аксиома, из којег произилази свака коначна критика. У зависности од различитих ситуација, неко ће привилеговати овај или онај специфични облик опште неједнакости – колонијално угњетавање, културну апропријацију, примат беле културе, патријархат, сукобе полова и тако даље.“

Овде је на делу још један парадокс – ова борба против неједнакости је самодеструктивна утолико што поткопава сопствене темеље и стога није у стању да се представи као пројекат за позитивне глобалне промене:

„Управо зато што се културно наслеђе Запада не може ослободити неједнакости које су омогућиле његово постојање, сматра се да су и сами пропагандисти неједнакости имали користи од једне или друге раније непризнате неједнакости. […] сви револуционарни покрети и сами појмови револуције сада су предмет сумње, једноставно зато што припадају дугом низу мртвих белих мушкараца.“

Кључно је напоменути да нова десница и „пробуђена левица“ деле овај самодеструктиван став. Иста логика забрањивања (или барем преписивања) класичних текстова захватила је и нову десницу, као и „пробуђену левицу“, потврђујући оправдану сумњу да, упркос свом снажном идеолошком анимозитету, често формално поступају на исти начин.

У чину сурове ироније, западна демократска традиција, која се обично хвали тиме што укључује самокритику (демократија има мане, али укључује и тежњу да се те мане превазиђу…), сада је довела овај самокритички став до крајности – „једнакост“ је маска своје супротности итд., тако да све што преостаје је тенденција ка самоуништењу.

Али постоји разлика између западног антизападног дискурса и антизападног дискурса који долази споља: „Док се антизападни дискурс примењује унутар Запада (и Запад се тиме поноси), други антизападни дискурс се одржава ван Запада. Осим што први неједнакост сматра маном, коју човек нема морално право да искористи; други, напротив, у неједнакости види врлину, под условом да је усмерена у нечију корист. Сходно томе, заговорници другог антизападног дискурса виде први као показатељ декаденције непријатеља. Они не крију свој презир.“

Одговор групе „Пробуди се“ на ово гласи: Не-западни критичари су у праву, западно самопонижење је лажно, не-западни критичари су у праву када инсистирају да шта год да им Запад призна, „ово није то“, ми задржавамо наш супериорни оквир и очекујемо да се интегришу – али зашто би? Проблем је, наравно, негде другде – оно што не-западни критичари очекују јесте. да се брутално и директно изразим, да се Запад одрекне свог начина живота.

Алтернатива гласи: хоће ли, као коначни резултат западног антизападног критичког става, Запад успети да се самоуништи (друштвено, економски) као цивилизација, или ће успети да споји самопоражавајућу идеологију са економском супериорношц́у?

Милнер је у праву – нема великог парадокса у чињеници да је самопонижавајући критички начин најбољи идеолошки став за осигуравање да нец́е бити револуционарне претње постојећем поретку.

Међутим, његову тврдњу требало би допунити обнављањем (лажног, али ипак стварног) револуционарног става нове популистичке деснице – цела њена реторика заснива се на „револуционарној“ тврдњи да нове елите (велике корпорације, академске и културне елите, владине службе) треба уништити, ако је потребно и насиљем.

Варуфакисовим речима, они предлажу класни рат против наших нових феудалних господара – најгора ноћна мора је овде могућност пакта између западне популистичке деснице и антизападних ауторитарних сила.

Лако је оспорити трамповску идеологију – никада у целој историји капитализма држава није била више повезана са корпоративним неофеудалним елитама. Али то није ни приближно довољно – прави задатак није да се угуши псеудореволуционарна трамповска енергија, већ да се она преусмери ка новим технофеудалним господарима.

Зохран Мамдами више пута наглашава да је, као и он, Трамп исправно дијагностиковао проблеме који муче људе – он само реагује на њих на реакционаран начин.

(Данас)