RTS: Tri decenije od egzodusa Srba iz Sarajeva - kada je "debljina olovke" selila i žive i mrtve

 U prvim mesecima 1996. između 100.000 i 120.000 Srba napustilo je delove Sarajeva koji su na osnovu Dejtonskog mirovnog sporazuma pripali Federaciji BiH. Trideset godina kasnije, neki od aktera tih događaja, u razgovoru za Internet portal RTS kažu da sećanja i danje ne blede, ali ni političke tenzije koje ne pomažu u pomirenju naroda. Ironično primećuju da je "debljina olovke" kojom su u Dejtonu crtane granice sadašnjih entiteta tada odredila sudbinu i za žive, ali i za mrtve Srbe u Sarajevu.

U nepreglednoj koloni, od 17. februara, pa do sredine marta 1996, Srbi su izbegli sa Grbavice, Ilidže, Hadžića, Ilijaša i Vogošće - sarajevskih opština koje su prethodne četiri godine branili puškama. Mada nisu znali kuda tačno idu, mnogi od njih su eshumirali, a zatim na kamionima i automobilima poneli i sanduke sa posmrtnim ostacima svojih najmilijih.

Širom Istočnog Sarajeva uveliko se postavljaju bilbordi sa upečatljivim scenama snimljenim u to vreme.

Obeležavanje 30 godina od egzodusa Srba: Bilbordi u Istočnom Sarajevu

Najveći broj izbeglih trajno se nastanio upravo tu, na mestu koje je u to vreme bila gola livada. Danas, 30 godina kasnije, Istočno Sarajevo je peti po veličini grad u Republici Srpskoj.

Hladna zima i "upečatljiv mir"

Prisećajući se februara i marta 1996. profesor u penziji Filozofskog fakulteta u Istočnom Sarajevu dr Stojan Šljuka kaže da pamti veliku hladnoću i "upečatljiv mir" nepregledne kolone ljudi koji su danonoćno napuštali svoje domove.

Daje i kontekst.

Svi narodi u BiH bili uvereni da će mir u Dejtonu doneti okončanje krvavog rata, ali i pravedno rešenje pitanja granica između novouspostavljenih entiteta: Republike Srpske i Federacije BiH. To se nije dogodilo.

"Od momenta potpisivanja Dejtonskog sporazuma u novembru, pa sve do konačnog razgraničenja prošlo je nekoliko meseci. Moram priznati da smo mi bili teško pogođeni i vrlo razočarani tim granicama jer one jesu na karti povučene nekom olovkom, ali kada se to stavi na teren onda je debljina te olovke kilometar, možda i više", kaže Šljuka.

Upravo zbog "debljine olovke" najmanje 100.000 Srba iz pet sarajevskih opština koje su tokom celog rata bile pod kontrolom Srba pripojeno je Federaciji BiH.

U strahu od neizvesnosti, gubitka bezbednosne i političke zaštite, Srbi su odlučili da pređu na teritoriju Republike Srpske.

Prvo su krenuli meštani Ilijaša, pa Hadžića, Ilidže i na kraju Grbavice.

I porodica dr Šljuke je bila u jednom od tih zbegova. 

On pamti danonoćne, nepregledne kolone.

"Sneg je bio velik, negde oko pola metra. Bilo je hladno, a putevi nisu bili razčišćeni. Gužve su bile strahovite. To je ogroman broj kamiona, automobila, prikolica, autobusa. Ljudi su išli peške, ovi iz ruralnih delova oko Ilijaša i Hadžića vodili su stoku. To je bilo strašno za pogledati", opisuje nadrealne scene iz te 1996.

Put u "nedođiju"

Tih nadrealnih scena bilo je na pretek.

Jedna od njih je, kaže, da su Srbi na tom putu dugom oko 30 kilometara iskazali "upečatljiv mir" i da je sve prošlo bez najmanjeg incidenta.

"Ono što je mene u svom tom vremenu najviše zabolelo su lica majke i supruge. One su bile izbezumljene. Nisu mogle da razumeju šta se dešava. I ne samo to. Niko nije znao, a to se posebno osetilo na ženskim licima i dušama, ta neizvesnost - gde idemo. Mi nismo imali nikakvog unapred dogovorenog ili obezbeđenog rešenja. Bukvalno smo pokupili stvari, natovarili na kamione i hteli da se samo 'izveze' izvan te 'rešene granice' koja je potpisana u Dejtonu, i da se ostavi u snegu. Tek onda se smišljalo šta i kako dalje", priča ovaj profesor.

Priznaje da je jedna od onih - nestvarnih,ali i najtežih slika bilo preseljenje grobova.

Slike koje su obišle svet: Srbi iskopavaju posmrtne ostatke svojih najmilijih

U samo dva meseca iz ovih pet opština je izmešteno više od 2.000 posmrtnih ostataka, mahom boraca VRS.

Većina njih je kasnije svoj mir pronašla na Srpskom vojničkom spomen-groblju Mali Zejtinlik u Sokolcu.

"Moglo se videti malih automobila, fića ili jugo i na njemu jedan ili dva kovčega. Teško da su se ikada u istoriji te slike ponovile. Ne verujem da je iko u istoriji to radio, a mi smo na neki način bili prinuđeni jer ljudi nisu mogli da veruju da naše teritorije odbranjene u ratu neće biti poharane od bosanske stranke, ne naravno od naroda, već od zlih i pokvarenih ljudi kojih ima u svakom narodu", kaže Šljuka.

Većina izbeglih Srba danas živi u Istočnom Sarajevu - gradu koji je podignut u "nedođiji".

"To je tada bila praktično livada, posebno u ovim delovima gde ja sada živim, Istočno Novo Sarajevo i Nova Ilidža. Bukvalno livade i par malih sela. Zahvaljujući Bogu ili ne znam kojim sredstvima i inicijativama tu je nastao jedan grad za ovih 30 godina koji sada sigurno broji 30.000-40.000 stanovnika. I to je nada za neku buduću perspektivu srpskog bića na ovom prostoru koje se zove Sarajevo", smatra dr Šljuka.

Na pitanje šta se za ovih 30 godina promenilo, ovaj profesor kaže - malo toga.

"Politički gledano ništa se nije promenilo. One političke elite, bez obzira koje su stranke na vlasti, ponašaju se potpuno isto. Još su tenzije na visokom nivou. Politički se 'odrađuje' da se ne dođe do nekom smirenja i pomirenja ova tri naroda", ističe.

Od neverice do haosa

Ista sećanja, ali mnogo "oštriji jezik" književnika iz Istočnog Sarajeva Željka Pržulja.

"Prvo je bila neverica da je neko tako jednostavno i lako dao toliko bogatu teritoriju za koju je palo toliko žrtava. A onda, kada smo došli sebi, kada smo shvatili da su velike sile stale iza toga, onda je nastao haos. Trebalo je usred zime, velikog snega naći neko mesto za života, a nigde nas nisu dobro dočekali, u celoj Republici Srpskoj", kaže Pržulj.

Deo sećanja o onome šta je obeležio poratni egzodus sarajevskih Srba, Pržulj je pretočio u deo scenarija za film "Linija" koji će svoju premijeru imati krajem godine.

"To su bili nestvarni događaji. Ljudi su išli da traže gde će da se presele, tražili kamione, tražili da se izvade poginuli. Prvi su pobegli rukovodioci MUP-a i sveštenici, a narod je ostao obezglavljen".

Najteže slike vezuje za otkopavanja i prebacivanja tela poginulih pripadnika VRS na zahtev njihovih porodica.

"Mi smo iskopali između 2.000 i 2.500 poginulih ljudi iz ovoga rata, naše braće i drugova. Tu smo kopali po velikom snegu, razbijali smo led... Na jedan kamion samo njih povadimo, a dođu ti kamiondžije pa ti traže zlato, marke...".

Vojničko groblje na Sokolcu

Narodu je, priča, najteže padala ravnodušnost koja je tih dana dolazila ne samo iz Republike Srpske, već i Srbije.

"Bila je neka hrvatska emisija 'Slikom na sliku' gde su propratili šta nam se događa. U Srbiji je bio na programu rat u Zairu. Niko ništa da pokaže".

Niko ne radi na pomirenju

Tri decenije kasnije, smatra, veoma malo toga se promenilo.

"Čak se na prste ruke mogu nabrojati ljudi koji su obnovili predratne veze. Mi smo obnovili poslovne veze, ali druženja, porodična druženja, godišnjice mature jako retko se organizuju. I nakon 30 godina niko ne radi na pomerinju. Stalno se podižu neke tenzije i stalno se neko za nešto optužuje, najčešće su to Srbi"

RTS

Jedna od njih je i optužba da su Srbi tokom rata u Sarajevu organizovali "safari na ljude".

Pržulj kaže da su odustali od demantovanja takvih neistina.

"Više se i ne bunimo protiv toga. Kažemo im da pričaju šta hoće. U redu je".

(RTS)