РТС: Три деценије од егзодуса Срба из Сарајева - када је "дебљина оловке" селила и живе и мртве

 У првим месецима 1996. између 100.000 и 120.000 Срба напустило је делове Сарајева који су на основу Дејтонског мировног споразума припали Федерацији БиХ. Тридесет година касније, неки од актера тих догађаја, у разговору за Интернет портал РТС кажу да сећања и дање не бледе, али ни политичке тензије које не помажу у помирењу народа. Иронично примећују да је "дебљина оловке" којом су у Дејтону цртане границе садашњих ентитета тада одредила судбину и за живе, али и за мртве Србе у Сарајеву.

У непрегледној колони, од 17. фебруара, па до средине марта 1996, Срби су избегли са Грбавице, Илиџе, Хаџића, Илијаша и Вогошће - сарајевских општина које су претходне четири године бранили пушкама. Мада нису знали куда тачно иду, многи од њих су есхумирали, а затим на камионима и аутомобилима понели и сандуке са посмртним остацима својих најмилијих.

Широм Источног Сарајева увелико се постављају билборди са упечатљивим сценама снимљеним у то време.

Обележавање 30 година од егзодуса Срба: Билборди у Источном Сарајеву

Највећи број избеглих трајно се настанио управо ту, на месту које је у то време била гола ливада. Данас, 30 година касније, Источно Сарајево је пети по величини град у Републици Српској.

Хладна зима и "упечатљив мир"

Присећајући се фебруара и марта 1996. професор у пензији Филозофског факултета у Источном Сарајеву др Стојан Шљука каже да памти велику хладноћу и "упечатљив мир" непрегледне колоне људи који су даноноћно напуштали своје домове.

Даје и контекст.

Сви народи у БиХ били уверени да ће мир у Дејтону донети окончање крвавог рата, али и праведно решење питања граница између новоуспостављених ентитета: Републике Српске и Федерације БиХ. То се није догодило.

"Од момента потписивања Дејтонског споразума у новембру, па све до коначног разграничења прошло је неколико месеци. Морам признати да смо ми били тешко погођени и врло разочарани тим границама јер оне јесу на карти повучене неком оловком, али када се то стави на терен онда је дебљина те оловке километар, можда и више", каже Шљука.

Управо због "дебљине оловке" најмање 100.000 Срба из пет сарајевских општина које су током целог рата биле под контролом Срба припојено је Федерацији БиХ.

У страху од неизвесности, губитка безбедносне и политичке заштите, Срби су одлучили да пређу на територију Републике Српске.

Прво су кренули мештани Илијаша, па Хаџића, Илиџе и на крају Грбавице.

И породица др Шљуке је била у једном од тих збегова. 

Он памти даноноћне, непрегледне колоне.

"Снег је био велик, негде око пола метра. Било је хладно, а путеви нису били разчишћени. Гужве су биле страховите. То је огроман број камиона, аутомобила, приколица, аутобуса. Људи су ишли пешке, ови из руралних делова око Илијаша и Хаџића водили су стоку. То је било страшно за погледати", описује надреалне сцене из те 1996.

Пут у "недођију"

Тих надреалних сцена било је на претек.

Једна од њих је, каже, да су Срби на том путу дугом око 30 километара исказали "упечатљив мир" и да је све прошло без најмањег инцидента.

"Оно што је мене у свом том времену највише заболело су лица мајке и супруге. Оне су биле избезумљене. Нису могле да разумеју шта се дешава. И не само то. Нико није знао, а то се посебно осетило на женским лицима и душама, та неизвесност - где идемо. Ми нисмо имали никаквог унапред договореног или обезбеђеног решења. Буквално смо покупили ствари, натоварили на камионе и хтели да се само 'извезе' изван те 'решене границе' која је потписана у Дејтону, и да се остави у снегу. Тек онда се смишљало шта и како даље", прича овај професор.

Признаје да је једна од оних - нестварних,али и најтежих слика било пресељење гробова.

Слике које су обишле свет: Срби ископавају посмртне остатке својих најмилијих

У само два месеца из ових пет општина је измештено више од 2.000 посмртних остатака, махом бораца ВРС.

Већина њих је касније свој мир пронашла на Српском војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик у Соколцу.

"Могло се видети малих аутомобила, фића или југо и на њему један или два ковчега. Тешко да су се икада у историји те слике поновиле. Не верујем да је ико у историји то радио, а ми смо на неки начин били принуђени јер људи нису могли да верују да наше територије одбрањене у рату неће бити похаране од босанске странке, не наравно од народа, већ од злих и покварених људи којих има у сваком народу", каже Шљука.

Већина избеглих Срба данас живи у Источном Сарајеву - граду који је подигнут у "недођији".

"То је тада била практично ливада, посебно у овим деловима где ја сада живим, Источно Ново Сарајево и Нова Илиџа. Буквално ливаде и пар малих села. Захваљујући Богу или не знам којим средствима и иницијативама ту је настао један град за ових 30 година који сада сигурно броји 30.000-40.000 становника. И то је нада за неку будућу перспективу српског бића на овом простору које се зове Сарајево", сматра др Шљука.

На питање шта се за ових 30 година променило, овај професор каже - мало тога.

"Политички гледано ништа се није променило. Оне политичке елите, без обзира које су странке на власти, понашају се потпуно исто. Још су тензије на високом нивоу. Политички се 'одрађује' да се не дође до неком смирења и помирења ова три народа", истиче.

Од неверице до хаоса

Иста сећања, али много "оштрији језик" књижевника из Источног Сарајева Жељка Пржуља.

"Прво је била неверица да је неко тако једноставно и лако дао толико богату територију за коју је пало толико жртава. А онда, када смо дошли себи, када смо схватили да су велике силе стале иза тога, онда је настао хаос. Требало је усред зиме, великог снега наћи неко место за живота, а нигде нас нису добро дочекали, у целој Републици Српској", каже Пржуљ.

Део сећања о ономе шта је обележио поратни егзодус сарајевских Срба, Пржуљ је преточио у део сценарија за филм "Линија" који ће своју премијеру имати крајем године.

"То су били нестварни догађаји. Људи су ишли да траже где ће да се преселе, тражили камионе, тражили да се изваде погинули. Први су побегли руководиоци МУП-а и свештеници, а народ је остао обезглављен".

Најтеже слике везује за откопавања и пребацивања тела погинулих припадника ВРС на захтев њихових породица.

"Ми смо ископали између 2.000 и 2.500 погинулих људи из овога рата, наше браће и другова. Ту смо копали по великом снегу, разбијали смо лед... На један камион само њих повадимо, а дођу ти камионџије па ти траже злато, марке...".

Војничко гробље на Соколцу

Народу је, прича, најтеже падала равнодушност која је тих дана долазила не само из Републике Српске, већ и Србије.

"Била је нека хрватска емисија 'Сликом на слику' где су пропратили шта нам се догађа. У Србији је био на програму рат у Заиру. Нико ништа да покаже".

Нико не ради на помирењу

Три деценије касније, сматра, веома мало тога се променило.

"Чак се на прсте руке могу набројати људи који су обновили предратне везе. Ми смо обновили пословне везе, али дружења, породична дружења, годишњице матуре јако ретко се организују. И након 30 година нико не ради на померињу. Стално се подижу неке тензије и стално се неко за нешто оптужује, најчешће су то Срби"

РТС

Једна од њих је и оптужба да су Срби током рата у Сарајеву организовали "сафари на људе".

Пржуљ каже да су одустали од демантовања таквих неистина.

"Више се и не бунимо против тога. Кажемо им да причају шта хоће. У реду је".

(РТС)