Никола Којо: Хајде да будемо телохранитељи нашој деци кад већ ми сами нисмо завршили оно што они сигурно хоће

 "Нема више назад. Некима је требало мало више, али буде се и пробудиће се. Колико год да су ћутали услед уцене, страха, егзистенције, нису могли да не виде како су овај и његови бандити преорали Србију. Нису могли да не замишљају како ће он и „Кобре“, за шест – седам секунди њихову децу, а која у ствари нису њихова него државна"! каже за "Данас" Никола Којо.

Како пише Данас, свих ових туробних деценија један од најпопуларнијих глумаца остао је наш добри дух, онај ретки, преостали грађански светионик који сведочи да Београд није изумрла метропола, да овде још има морала, храбости, достојанства и господства.

А ни популарност Николе Која није обична – он је вољен на онај посебан начин на који су „од Триглава до Ђевђелије“ били вољени Драган Николић, Бора Тодоровић или Бата Стојковић, који превазилази и саму уметност глуме и улога које је одиграо, што може да доживи ретко који глумац.

У новогодишњем разговору за „Данас“ Никола Којо говори о години која је за нама и студентској побуни, моралној обавези свих грађана да помогну младим људима да се изборе за бољу земљу и бољи живот, да не живе у друштву у којем све вредно „поједу скакавци“, како смо ми дозволили…

Шта је неко Ваше доминатно осећање везано за 2024. годину?

„Моје лично осећање је туга. Ово је једна од најтужнијих година у мом, и у животима многих од нас. На жалост, околности у којима смо и дешавања из ове, имаће свој реп и у долазећим годинама. Ово је година у којој смо се сви борили за ваздух и још увек стидљиво покушавамо да га удахнемо. Тек толико да одржимо виталне функције. Ово је година великог шока. У дубини душе смо желели да нам се не деси, али знајући шта живимо и с ким живимо, и пратећи циклусе несрећа- злочина, знали смо да су и трагедије неминовне.

Може ли човек да буде заиста срећан и спокојан у оваквој земљи, чак и ако у приватном животу доживљава неке своје личне успехе и радости?

„Може, уколико је рођен без трунке емоција и емпатије. Некако сам сигуран да су људи растерећени добротом, растерећени и интелигенцијом. Велики утицај лајф коучева са друштвених мрежа у садејству са агендом капиталистичког поробљавања, довели су да је „ћути и брини за своје дупе“ постао мото наше ере. Глобално. Брзином светлости затворио нам се поглед за најближе, за комшије, за врисак из суседног стана, за старца на плочнику…Постали смо звери какве не постоје у животињском свету. Ипак, мислећем човеку лична срећа не значи ништа у оваквом окружењу.

Шта је оно што је Вама најтеже и најнеприхватљивије у овој нашој дванаестогодишњој „златно – криманалној“ епохи?

„Деца. Не ова која су сада на улици, већ она која су преузела „културно“ наслеђе ове разуларене банде и њиховог вође. Све чешће чујемо и видимо начин и стил комуникације, на жалост и начин мишљења којим су чиповани. Уместо школским програмом, културним садржајем, били су принуђени да слушају свакодневне тираде човека сумњиве урачунљивости.

Млади мозгови и хард дискови на којима има пуно места, упијали су заглушујуће претње, лажи, уцене и говоре хулигана и његових следбеника. Учени су да изговорена реч нема тежину. Да је неважна. Да је лаж легитимна, да се не зна шта је пристојност, кривица, извињење. Биће потребно време да се то неутралише.

Многе трагичне напредњачке афере ових година појела је паучина, колико је власт сада затечена што су се студентска побуна, блокаде факултета и акција „Застани Србијо“ отели контроли и не може да их заустави?

„Затечена је. Заиграли су се. Дуго су јахали на таласу диктатуре којој је пружан незнатан отпор. Осладило им се. Уљуљкали се. Мислили су да ће киднаповањем медија, правосуђа, полуга власти, прављењем лажних опозиционара и осталих окупаторских потеза заувек владати. То је опет данак куповине диплома, неучења историје и народних пословица („Ничија до зоре“ и сл.), као и несагледавања убрзања планетарних догађања. Нису грејали клупу, и сад им кваре планове ови што јесу“.

Током ова два месеца видели смо познате СНС маневре – од силних увреде, лажи, батињања и хапшења студената…, до претње „Кобрама“, контрамитинга са наводним „студентима“, обожаваоцима председника… Да ли ће поглавар можда применити неку нову стратегију за гушење протеста?

“ Све се може очекивати. Велики се новац ту брани. Срећа у несрећи је што после толико година дивљања овом земљом, немају више инспирације. Понављају се. Недостаје им креативе. Наравно, остало им је још агресивних потеза. Али, као што рекох, колико им је дуго трајала тортура, пропорционално истој, број људи се трезнио. Његови виде да је „омерта“ стављена ван снаге. Да се много лакше пушта низ воду. Да се не ори више „не дам овога, не дам онога“.

Све је више правих полицајаца који знају да нису случајно отерани да чувају надвожњаке, док власт облачи неке хулигане у њихове униформе и качи им чинове који њима припадају. Све је више судија којима се пред очима бистре речи заклетве коју су положили. Погледајте колико мојих колега се охрабрило? Колико лекара? Просветних радника, пољопривредника. И свих осталих“.

Чули смо од председника и да су професори средњих школа „политички педофили који злостављају децу и прислијавају их на протесте“, или, „да су деца власништво државе до свог пунолетства“… Какве су последице насиља које стиже из говора власти, комуникације, њених медија, из парламента…?

„Чули смо ми што планета није чула. И управо та салва изговорених глупости и претњи, помогла је да се дешава што се дешава. И само нека наставе тако. Хвала им на томе. Заиста су мајстори повећања излазности.

Како коментаришете духовиту химну „Изађи мала“, коју студенти певају Вучићу, његовим министрима, јавној тужитељки Загорки Доловац…?

„Млади људи знају да се прецизно забаве. Они имају свој ритам.Они имају и свој тајминг, њима знан. Њихова независност обећава“.

Шта Ви видите као најважније у овој побуни младих људи, по чему се, рецимо, она разликује од студентских протеста неке наше генерације 1996/97?

„Неустрашивост. Решеност. Истрајност. Они не памте ратове. Они не мрзе. Њих не можете да нахушкате да броје крвна зрнца. Више верују у Деда Мраза него да Хрватске тајне службе руше председника. Они се друже и комуницирају са целим светом. Они су генерација отвореног ума. Њихова лепота је опет бумеранг времена. Колико је овима ишло на руку да дуго дивљају, толико им не иде што је стасала генерација која бира, којој се не сервира.

Ни преко отетих медија (не гледају), ни преко покушаја корупције јефтиним квадратима. И оно најгенијалније и најтужније: Они само траже да институције раде свој посао! Ништа више! То је нешто на шта диктатор нема одговор, и зато је то сигуран пут до успеха. Мене је срамота дивљењу овом захтеву, у сред XXИ века, у сред Европе.

Сваким даном студенти добијају све већу подршку широм Србије, имате ли утисак да су се грађани коначно и суштински заиста пробудли из вишегодишње коме?

„Нема више назад. Некима је требало мало више, али буде се и пробудиће се. Колико год да су ћутали услед уцене, страха, егзистенције, нису могли да не виде како су овај и његови бандити преорали Србију. Нису могли да не замишљају како ће он и „Кобре“, за шест – седам секунди њихову децу, а која у ствари нису њихова него државна“!

Зашто нам Вучић личи на Глорију Свансон у „Булевару сумрака“, у чувеној сцени кад неће да прихвати да је публика више не жели, и каже: „Ја сам велика, филмови су ти који су постали мали!“?

„Мени највише личи на краља Ибија. И сведоци смо његових покушаја да замени народ. На изборима и митинзима. Има покушаја да то уради и са студентима. Не бива“.

Пропустили смо све добре возове, стигли смо у цајтнот, а и он опасно цури, шта је оно најбоље што би сви ми сада могли да урадимо да помогнемо студентима да Вучића и његову екипу мирно испрате са трона?

„Да се организујемо! Да бранимо своју децу која се боре за свој живот и која желе да га проведу часно и у радости! А не као ми…Да тридесет и кусур година табанамо без успеха. Да преспавамо шесте октобре. Да у наше име неко ратује на све стране. Да пијемо бензин и афлатоксин, да жваћемо пм честице, да гледамо жртве и неправде и да тихо јецамо због истих. Да, то смо ми, који смо дозволили да суде најбољима, да нам суде најгори.

Нема се више ни времена ни здравља. Ај’ да искористимо то што је остало, и да сачувамо ове који су млађи, паметнији и храбрији. Да не дамо да их газе колима, да их шамарају бедници и бабе са кишобранима. Ајде да оживимо неке лепе речи као што су Самоодбрана и Солидарност. Ајде да им будемо телохранитељи и топовско месо, кад већ нисмо сами завршили оно што они сигурно хоће. Дужни смо то и њима и себи“.

Шта бисте пожелели нашим студентима и грађанима у 2025.?

„Здравље, здравље и здравље. И слободу“!

(Данас-Н1)