Немања Видић: У авион са играчима улазе људи са којима кафу не бих попио. Стекао сам утисак да је Драган Стојковић био задовољан резултатима на ЕП. Држава није само један човек, нити једна партија

Надам се да ће се институције пробудити, јер је у интересу свих да поправимо стање у друштву. Од последњих пет председника ФСС тројица су били у затвору. Сви људи на највишим функцијама, од Милошевића до Тадића сносили су одговорност, сада је све више сноси и Вучић. А шта ће бити са људима око њега, хоће ли и они одговарати или ће се само пребацити на неке друге функције, јер до сада ти људи из другог и трећег ешалона никада нису одговарали ни за шта.

Прошле недеље Спорт клуб је објавио транскрипт разговора, у коме председник фудбалског клуба покушава да наговори тренера да изгубе већ добијену утакмицу, а пар дана касније изјаву тужиоца за организовани криминал да су ухапшена два активна фудбалера и бивши репрезентативац. Прва је вест из Србије, друга из Панаме. Два месеца раније, прослављени репрезентативац Немања Видић, бивши капитен Манчестер јунајтеда, поднео је оставку на чланство у Скупштини Фудбалског савеза Србије зато што је на мајској седници одбила да се расправља о намештању утакмица у Србији. Видић у отвореном разговору за Радар говори не само о тим, неспортским стварима, већ и о будућности српског фудбала, да ли спорт може бити другачији од друштва у целини, потреби да се успостави нови систем вредности, односу власти према сваком ко другачије мисли…

Да ли вас је, искрено, изненадило што већина делегата није хтела да се разговара о намештању утакмица у српском фудбалу? Зар то није јавна тајна?

Нисам изненађен, јер нерегуларности постоје већ деценијама. Моја одлука последица је револта, јер смо пре Скупштине добили информације о четири намештене утакмице. Мирко Поледица је тражио да се и то стави на дневни ред, а на гласању је 95 одсто делегата сматрало да о томе не би требало да причамо. А изузетно је важно да се прича о очигледним проблемима. Њиховим скривањем фудбал неће бити бољи. Нажалост, људи који га воде нису се понели одговорно, нису размишљали о последицама, не само по фудбал, већ и друштво у целини. Искрено сам забринут, јер ствари не иду у добром смеру. Иако су порази и победе саставни део спорта, мора се признати да су нам резултати лоши, а више од тога ме брине шта ћемо оставити новим генерацијама. Све је мање фудбалера који се овде афирмишу и добијају шансу да играју у великим клубовима, а до сада су нам спортисти били најбољи амбасадори. Српски фудбал би требало пре свега да буде развојни, да даје шансу младима да се афирмишу и едукују, да створимо здраво друштво у коме ће сутра ти спортисти заузети важне функције у институцијама, промовисати нове вредности и тако помоћи да као друштво будемо бољи.

После те одлуке изјавили сте да сте схватили „поруку већине“ и да је „можда грешка у вама“. Не чини ли вам се да се сличне ствари дешавају свима који критикују било какав потез власти? Не само спортистима, већ и учесницима протеста против литијума, онима који мисле да Вулин не би смео да саставља спискове људи којима се не дозвољава улазак у Србију…

Важно је да свако уради што је до њега, јер сам највећа разочарања доживљавао када нешто нисам предузео. У последње две-три године указивао сам на проблеме и било ми је изузетно важно да изнесем своје мишљење. Тим пре што репрезентујем и друге људе који слично мисле, а немају прилику да то кажу. Због тога сам се и кандидовао за председника ФСС и потом схватио да држава још није спремна да мења постојећи систем. Био сам свестан да ће то бити тешко, јер сам желео да се фудбал професионализује, да све буде транспарентно, да се у њега укључе кредибилни људи, препознати као најбољи у ономе чиме се баве. И сви су били спремни да употребе знање и личне контакте не у свом, већ у интересу друштва. Држави су потребни такви људи и само је питање времена када ће се схватити колики је значај знања и памети за било које друштво. У том тренутку држава се, ипак, одлучила за други систем и људе који фудбал воде већ деценијама и нама није ништа друго преостало него да прихватимо одлуку државе. Мој тим и ја урадили смо све што је до нас и из мог угла и то је нека победа. Данас не осећам никакав терет, ни моралну обавезу да прихватим неку функцију ако ми је једног дана понуде. Та прича је за мене завршена и сада сам фокусиран на друге ствари.

Кад говорите о одлукама, помињете државу, а не ФСС. Да ли то имплицира да је то и званични став државног врха?

Не могу да се отргнем утиску да су од последњих пет председника ФСС тројица били у затвору. Један је оптужен за проневеру 600 милиона евра…

Мислите на Славишу Кокезу, за кога се данас не зна ни где је…

За њега се причало да је био и један од организатора потенцијалног убиства председника државе. Уз њих, један високи функционер се дуго није враћао у Србију, јер је имао проблема због трансфера једног играча у Француској, тако да у томе постоји континуитет. Неким људима требало би да се захвалимо за све добро што су урадили, али и да признамо да неке ствари нису како би требало да буду. На крају крајева, одговорност мора да постоји.

Јесте ли због те чињенице једном приликом упитали „да ли морам прво у затвор да бих добио неку функцију у ФСС“? Да ли сте у међувремену променили или само учврстили то мишљење?

Да би ме неко у нешто убедио мора да има аргументе, а неки од тих људи и данас доносе све одлуке. Зато и немам ништа ново да кажем на ту тему. При томе држава није само један човек, нити једна партија. Држава су институције, а оне су, приликом избора у ФСС, рекле да желе да одрже постојећи систем. Надам да ће се на крају и институције пробудити и прихватити да је у интересу свих да поправимо бар један део друштва. Спорт би требало да се изузме од политике и ту бар нема страног фактора који нам прави проблем и спречава нас да урадимо нешто што би било боље за нас.

Власт често те притиске споља користи као алиби да се нешто не предузме, али се чини да је УЕФА више заинтересована од ФСС да се код нас отклоне све неправилности и уведе ред?

Да, као да чекамо да нам неко други јави да имамо проблем. Они неће нестати сами од себе, са њима морамо да се суочимо и да их решимо. Моја критика је добронамерна, није усмерена ни према једном појединцу или партији, нисам члан ниједне странке и само указујем на ствари које ми сметају. А имамо довољно капацитета, квалитета, талента и знања да све што не ваља средимо. Али, за то су потребни храброст, квалитетнији и одговорнији људи.

Пре оставке изјавили сте да „некада мораш да будеш на истој линији са политиком – са реалношћу, а реалност је да у Србији и у Влади нема спремности за промене“, али да осећате да „промене долазе и да стиже нова генерација“. На чему базирате тај оптимизам?

Људи који управљају српским фудбалом не могу биолошки бити млађи и само је питање ко ће после њих доћи. Кад кажем да морате бити на страни политике, мислим да председник ФСС и људи који воде фудбал, по командној линији, морају да спроводе интересе и приоритете које им је држава поставила, али им нико не брани да спремају и школују нове генерације, да им створе услове да остваре своје снове. Исти људи су фудбал водили и пре 30 година, одрастао сам у том систему, знам и његове предности и мане тако да нисам имао никаквих илузија како систем функционише. Зато сам и хтео да понудим нови систем, а на држави је да одлучи хоће ли то да прихвати или не. Разочарало ме кад сам чуо од неких људи да је тако било и пре 40 година и да тако мора да буде и данас, јер би требало да идемо напред. Није наша улога само у томе да прихватимо позиције зарад користи које оне са собом носе и да сву одговорност пребацујемо на државу.

Друштво у Србији је прилично поларизовано, за оне који су за власт или против ње, за рудник литијума или против њега, за или против онога или овога. Видели сте, уосталом, те поделе и када сте покушали да се кандидујете за председника ФСС. Како изаћи из тог зачараног круга?

Подела нам бар не мањка и трудим се да не будем део њих, али је жалосно да се свако ко критикује представља као противник власти. Уместо тога, потребно је да се на важне позиције поставе кредибилни људи, који могу да унапреде систем и врате поверење у институције

Поделе постоје од како знам за себе, њих нам не мањка и трудим се да не будем део тих подела, али је жалосно да се свако ко критикује представља као противник власти. Уместо тога, потребно је да се на важне позиције поставе кредибилни људи, који сутра могу да унапреде систем и врате поверење у институције. Чини ми се као да проживљавамо сцену из Тесне коже, када Пантић каже Шојићу: „Оливер Недељковић, запамтите то име, тај не сме да прође“. Верујем да ће нове генерације, са информацијама које имају, бити боље, квалитетније и карактерније од претходних. Критичко мишљење битно је за сваког појединца, јер доприноси да будеш бољи, а важно је и за друштво. Без добре опозиције нема ни добре власти. И обрнуто. Не би требало да се све своди, у зависности да ли се посматра из угла власти или опозиције, на то ко је већи патриота, а ко издајник, јер сви живимо у истој земљи, дишемо исти ваздух, пијемо исту воду и требало би да видимо шта је најбоље за све нас. То важи и за литијум. Нисам експерт, али као грађанин пратим шта се дешава и наравно да сам против рудника ако ће то да има негативне последице по животну средину. Смета ми и што је Србија је међу земљама са најзагађенијим ваздухом у Европи. Још нисмо решили ни питање коришћења цигарета у затвореном простору, а то су ствари које сами можемо да решимо. Због тога се губи поверење у систем, при чему је небитно да ли је пре 10, 15, 20 година или је сада на власти ова или она странка. Јер, ко год је на власти, стање није добро, а у интересу свих је да се то поправи. Сматрам да смо упорна нација, да имамо потенцијала и да ћемо се за то изборити.

Кад помињете одговорност, да ли су оставке два потпредседника ФСС, Бранислава Недимовића и Бранка Зечевића и смена генералног секретара ФСС Јована Шурбатовића „права мера“ за дебакл репрезентације на Европском првенству?

Њихове оставке неће ништа променити. Неки од њих су учествовали у доношењу одлука које нису биле у интересу српског фудбала…

Говорите о Недимовићу?

Он није ни имао времена да направи велику штету. Мислим на неке друге који су много дуже доносили и спроводили одлуке, чак добијали веће премије и од играча. Уз све то, кажу да нису узимали премије, а онда суд утврди да јесу. Било би морално, ако су већ јавно лагали, да су први поднели оставке.

На кога тачно мислите?

Људи из фудбала то знају. Није ми циљ да иког лично нападам, јер није проблем једна особа. Чак и да она оде, проблем неће нестати. Проблем је у нама. Када ми будемо бољи, и фудбал ће нам бити бољи. Индивидуалне оставке неће ништа променити. ФСС се мора професионализовати, његово пословање мора бити транспарентно, а на сајту АПР-а нема финансијских извештаја ФСС-а од 2020. Да би се стекло поверење, јавност мора да зна како се троши новац, где се улаже.

Кад одеш у иностранство постанеш већи патриота, с тим што патриотизам није да подигнеш три прста, кажеш да си Србин или да певаш неке песме, већ то показујеш начином понашања и одлукама које доносиш. Што би рекао мој отац, воли ти мене делима, а на речима

Јесте ли очекивали да оставке понуде и председник Драган Џајић и селектор Драган Стојковић?

Слушајући Драгана Стојковића после Европског првенства, стекао сам утисак да је био задовољан резултатима, па нисам ни очекивао оставку, а за Џајића би сваки коментар био заиста сувишан. Не бих даље о томе, и ово је довољно. Одговорност делом сносимо ми који радимо у фудбалу. Не упирем прст у било кога, већ заговарам да наш систем што више приближимо Западу, јер је фудбал индустрија у којој се обрће велики новац, па ни у Србији не би требало да буде толико оптерећење за државу као што је данас и као што ће бити и сутра ако се не направи нова стратегија развоја. Да би се то урадило, мора се кренути од почетка, од базе, од школовања нових генерација које ће те нове идеје, ако држава једног дана стане иза њих, спровести у дело.

И председник Вучић и министар Мали су више пута јавно говорили о томе колико држава даје Звезди и Партизану, а ФСС не објављује ни своје финансијске извештаје. Да ли би тако нешто било могуће у још некој земљи?

Не могу да кажем да сам разочаран што држава улаже доста новца у фудбал. Проблем је само како се он троши и да ли се усмерава у праве ствари. И ко од тога има највише користи. Ако шест-седам година нисмо направили младог репрезентативца који игра у Звезди или Партизану, зашто онда држава улаже новац у те клубове? Да би два-три функционера у тим клубовима убирали плодове? Да би клубови постајали све сиромашнији, а неки функционери све богатији? То је питање и за државу. Уз то, морамо да схватимо где нам је место, да не можемо да освојимо Лигу шампиона, јер за то немамо ни финансијске ни све друге услове. Примарни циљ је да наша Суперлига буде квалитетна и регуларна, да Партизан буде јак, да би под тим притиском и Звезда била још боља.

Не могу да кажем да сам разочаран што држава улаже доста новца у фудбал. Проблем је само како се он троши и ко од тога има највише користи. Да би два-три функционера у неким клубовима убирали плодове? Да би клубови постајали све сиромашнији, а неки функционери све богатији

А шта вама говори чињеница да је пре Џајића на челу ФСС годинама био Славиша Кокеза, кога су провладини таблоиди оптужили за пљачку тешку 640 милиона евра, чак и припрему атентата на Вучића, а сада се не зна ни где је?

Не бих да се враћам уназад, јер прошлост не можемо променити. Можемо да мењамо само садашњост и будућност.

Неколико пута сте постављали питања на шта ФСС троши новац, а из ФСС су саопштили да сте као члан Скупштине имали увид у пословање. Јесте ли задовољни тим одговором?

Једини одговор који сам добио биле су увреде. Свели су све на лични ниво, јер им је тако најлакше да бране своје позиције. Као члан Скупштине, из материјала за седницу, видео сам да се много новца троши на селектора и стручни штаб и само сам желео да се види ко је одлучио да им се дају толике паре, да ли заузврат добијамо оно што се од њих очекивало, да Савез буде транспарентнији. За то није одговоран Драган Стојковић, већ они који су га довели и одлучили да његова плата буде толика. Они би и требало да одговоре на та питања, без обзира да ли је то био Славиша Кокеза или онај ко је водио Савез после њега. Исто важи и за премије функционера ФСС. Кад имаш приватну фирму, за одлуке одговараш себи и породици, али јавни функционери имају обавезу да јавности предоче на шта су потрошили новац и каква им је стратегија развоја. То сам питао и на последњој седници, јер је направљен развојни пројекат на четири године, у коме пише да ће ФСС са државом правити нове стадионе. То није развој. И не може развој да се планира на четири, већ бар на осам или 12 година.

Много новца троши се на селектора и стручни штаб и само сам желео да се види ко је одлучио да им се дају толике паре, да ли заузврат добијамо оно што се од њих очекивало. За то није одговоран Драган Стојковић, већ они који су га довели и одлучили да његова плата буде толика

Због ваших обавеза разговарали смо пре првих утакмица Србије у Лиги нација. Шта очекујете од репрезентације у том такмичењу и квалификацијама за светско првенство 2026?

Волео бих да знам какав је план, шта је циљ, да се репрезентација подмлади или… Долазак Александра Чеферина на чело УЕФА омогућио је мањим савезима да учествују на великим такмичењима и остварују веће приходе. А шта ће бити после 2026, када Чеферину истиче мандат, јер постоје људи којима се овај концепт не свиђа и који би да га промене. Да ли смо ми спремни за те промене, како ћемо се на њих адаптирати? ФСС би и о томе требало да размишља, да води рачуна о клубовима, да сутра могу да преживе и ако држава не буде на спорт трошила као сада. Морају се створити услови који би привукли људе који имају новца да га уложе у фудбал. Неки ентузијасти и сада улажу, али нисам сигуран колико дуго ће то радити ако не буду видели никакву корист од тога.

Уз различита образложења позив селектора одбили су многи репрезентативци. Да ли је то само сплет несрећних околности или нека врста поруке Стојковићу и људима из врха ФСС?

Не бих улазио у те спекулације. Ти играчи су нам важни, требало би да играју за репрезентацију, да то желе, а у овом систему није лако направити култ репрезентације. Није лако кад уђете у авион и видите у њему и људе који ту не припадају, са којима не бисте волели да седнете и попијете кафу. Тај култ не може да се направи за годину, две. Исход тог процеса зависи од државе, која ће одлучити да ли је време да се ствари мењају. То подразумева и укључивање великог броја квалитетних људи у систем, јер један човек, ко год то био, не може ништа променити.

Многима се чини да се уместо култа репрезентације прави култ једне личности, а као пример навешћу јавне похвале Звездана Терзића на рачун председника државе.

Нисам склон да хвалим ни себе, а камоли неког другог. Што се тиче Терзића, свако има право на мишљење, да каже да ли у нешто верује или не. С друге стране, сви људи на највишим функцијама, бар из новије историје, сносили су одговорност. И Милошевић, и Ђинђић, и Тадић, а сада све већу одговорност сноси и Вучић. А шта ће бити са људима око њега, да ли ће и они преузети одговорност или ће наставити да буду део система и само се пребацити на неке друге функције? Тим пре што до сада људи из другог или трећег ешалона никада нису одговарали ни за шта, иако су можда урадили више лоших ствари него ови из првог.

У постојећем систему није лако направити култ репрезентације. Није лако кад уђете у авион и видите у њему и људе који ту не припадају, са којима не бисте волели да седнете и попијете кафу. За то је потребан процес, чији исход зависи од државе која ће одлучити да ли је време да се ствари мењају

Шта бисте рекли за фудбал у некој земљи чији су клубови у последње 43 европске такмичарске утакмице победили само четири пута, уз три ремија и чак 36 пораза?

Од тог утиска који остављамо у иностранству, битније је како се ми овде осећамо, јер на утакмице иде све мање људи, у клубовима је све мање наших играча и све више странаца, који зарађују велики новац. Да ли су то исплатива улагања и ко има користи од довођења таквих фудбалера? Нико од тога нема користи. Тренери су деградирани, тренерска организација је урушена дељењем диплома у време Славише Кокезе и Србија је сада прва у свету по броју смењених тренера у једној години. Успех у неким другим спортовима, који нису толико профитабилни, последица је квалитетног рада и од њих можемо да научимо колико су струка и ентузијазам важни. Требало би да се зна коме је где место, а да то зависи и од тога ко се како едуковао, ко се за шта спремао.

Партизан је коначно успео оно што нико други није, да у једној сезони буде елиминисан у квалификацијама за три европска такмичења. Да ли би у било којој другој земљи после тога челни људи Партизана, Милорад Вучелић и Милош Вазура, могли да остану на својим местима?

Иако сам навијач Звезде, жао ми је да видим да Партизан пати, као што не мислим да је било добро што је у једном периоду Звезда патила. Изузетно је важно да се отргнемо том приступу да је један клуб државни, а да други није. Нико нема корист од тога, осим људи који желе фудбалом да манипулишу. ФСС би требало да ради и на томе да смањи притиске Звезде и Партизана и на државу, јер се фудбал не игра само у Београду. А што се тиче Вазуре и Вучелића, који је поднео неопозиву оставку, па се ипак вратио, неко би вероватно требало да им каже да иду.

####Иако сам навијач Звезде, жао ми је да видим да Партизан пати, као што је у једном периоду патила и Звезда. Изузетно је важно да се отргнемо том приступу да је један клуб државни, а да други није. Нико нема корист од тога, осим људи који желе фудбалом да манипулишу

Надлежни се често праве да не виде везе неких „навијачких група“ са криминалним структурама. Како вратити децу на стадионе?

Кад ми будемо бољи, и фудбал ће нам бити бољи. Тај проблем постоји дуго, а кад држава буде спремна може да га реши за 10 дана. Као што је премијерка Маргарет Тачер решила проблем хулигана у Енглеској. Као жена преузела је одговорност, донела тешку и храбру одлуку, тако да је и њена заслуга што цео свет данас гледа Премијер лигу. Често путујем и нема места у свету где ме неко не препозна. Не због тога што сам Немања Видић, већ зато што су од мог имена бренд направили Манчестер јунајтед и Премијер лига. Тамо нико не прича о нерегуларностима. Поверење се гради годинама и зато су и нама потребне промене да би ситуација почела да се поправља.

Другим речима, да бисмо постали Енглези, не смемо да се правимо Енглези?

У Италији, Русији, Енглеској живео сам 18 година и свуда сам нешто научио. Свака земља има своје предности и мане, а питање је само шта ми од тога желимо да применимо код нас. И тамо сам стекао утисак да кад одеш у иностранство постанеш већи патриота, с тим што патриотизам није да подигнеш три прста, кажеш да си Србин или да певаш неке песме, већ то показујеш начином понашања и одлукама које доносиш. Што би рекао мој отац, воли ти мене делима, а на речима.

Пише: Милан Ћулибрк

(Радар)