На данашњи дан пре 110 година започела инвазија удружених снага Аустроугарске и Немачке на Србију у Првом светском рату

 БЕОГРАД - На данашњи дан пре 110 година започела је инвазија удружених снага Аустроугарске и Немачке на Србију у Првом светском рату под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, што је био почетак и једне од најтежих етапа у историје Србије - колико трагичне толико и херојске.

До инвазије је дошло након вишемесечног затишја после тешких пораза које је Аустроуграска доживела на тлу Србије крајем 1914. године, на Церу, августа, и Колубари, новембра/децембра.

Инвазија је заправо одлагана у више наврата током 1915. иако све време планирана, делом због ситуације на другим фронтовима а такође због чињенице да је нови главнокомандујући аустроугарских трупа према Србији надвојвода Еуген, после понижења које је доживео његов претходник Оскар Поћорек, био наглашено опрезан. Тако се догодило да је тек четврта офанзива Аустроугарске на Србију у Првом светском рату, октобра 1915. године, била прва успешна са становишта интереса Беча, тек пошто су главнина снага према Србији постали Немци. 

У међувремену Италија је ступила у рат против Аустроугарске маја 1915, а у посебно тешкој ситуацији ратна машинерија Беча нашла се након изненађујућих успеха Руса у Галицији, што ће се наставити и наредне године. У Србији је у том периоду трајала тешка борба са епидемијом пегавог тифуса коју су оставиле аустроугарске трупе као вид специјалног, биолошког рата, побеђена тек маја 1915.

Главни удар на Србију октобра 1915. изнела је немачка 11. армија са простора Баната пут долине Мораве. Аустроугарске формације наступале су из Срема и Босне, преко Саве и Дрине, као и на Београд.

После масивне артиљеријске припреме, која је започела средином дана 5. октобра наредних дана уследило је форсирање река и копнена инвазија на Србију. Страховита артиљеријска ватра висококалибарских Мерзера трајала је 5. и 6. октобра на читавој граничној линији са Аустроугарском, из Баната, Срема, Босне. На Београд је тада пало око 30.000 артиљеријских пројектила.

Иако је Србија мобилисала чак око 40 одсто мушког становништва, буквално све који су могли да носе пушку, укупно нешто више од 700.000 људи, борбена ефективност српске војске октобра 1915. била је битно нижа после великих губитака у претходном периоду, око 400.000.

Притом је постојао проблем снабдевености оружјем, муницијом, ратним материјалом уопште, а савезничка помоћ је била готово незнатна. Паралелно, савезници су притискали Србију на офанзивна дејства против Аустроугарске преко Саве и Дрине, а према Бугарској је захтевано попуштање.

Укупна бројност снага које су наступале на Србију под командом фелдмаршала фон Макензена била је око 800.000

Укупна бројност снага које су наступале на Србију под командом фелдмаршала фон Макензена била је око 800.000.

Посебно је била упадљива велика премоћ инвазионих снага у артиљеријским средствима.

Током сусрета челника генералштаба Аустроугарске и Немачке априла 1915. у Берлину, инвазија на Србију је усаглашена. Саставни део плана је било укључивање у рат против Србије Бугарске као и Турске.

Српска одбрана нашла се тада у немогућој ситуацији, развучена на линији од приближно 1000 километара на три фронта. Удар Бугарске са леђа, средином октобра, посебно је отежао иначе немогућу позицију Србије.

Прва српска армија налазила се на фронту према Босни, Друга је била окренута Бугарској, док је Трећа армија очекивала удар Немаца из Баната. Одбраном Београда заповедао је генерал Михаило Живковић познат као Гвоздени.

Копнена инвазија започела је у раним јутарњим сатима 7. октобра. Поред страховитог, грчевитог отпора, посебно херојске одбране Београда, надмоћ инвазионих снага била је пресудна.

Током борби за Београд губици нападача били су око 10.000. Град је, са непосредном околином, брањен девет дана, иако је градско језгро заузето 8. октобра. Немачке трупе су истовремено напредовале из Баната. Смедерево је пало 11. октобра. До 14. октобра Трећа српска армија изгубила је кључне позиције у приобаљу Дунава, па је уследило повлачење јужније.

Средином месеца безизлазан положај био је очигледан. Оболели војвода Путник 15. октобра наредио је повлачење.

Губици инвазионих аустронемачких трупа током инвазије на Србију били су око 20 одсто.

Бугари су на целој граничној линији напали Србију ноћу 14. октобра. Једна њихова армија учествовала је под командом фон Мекензена у покушају опкољавања српских трупа заједно с Немцима и Аустријанцима, у северном делу земље, док је друга пресекла долину Вардара, чиме је одступање Срба пут Солуна, у сусрет савезницима, онемогућено. Бугари су 19. октобра избили на Вардар а већ 22. заузели су Скопље.

Током седнице Савета министара 29. октобра 1915. одржане у Крушевцу, имајући у виду безизлазне околности, представљена је алтернативна рута повлачења пут Јадрана.

У време концентрације трупа на простору Косова односно Метохије, новембра 1915. бројно стање српске војске и избеглих грађана било је приближно 300.000 од чега ће се око 220.000 запутити преко планинских врлети пут обала Јадрана

У време концентрације трупа на простору Косова односно Метохије, новембра 1915. бројно стање српске војске и избеглих грађана било је приближно 300.000 од чега ће се око 220.000 запутити преко планинских врлети пут обала Јадрана.

Српска Врховна команда 25. новембра наложила је, по одбацивању идеје војводе Мишића да се на Косову крене у противнапад, повлачење у правцу Јадрана.

Предвиђено је притом повлачење дуж три руте. Главнина је требало да се креће правцем Пећ, Андријевица, Подгорица, Скадар. Други део, од Ђаковице на Љум Кулу па Скадар, а трећи од Дебра и Струге пут Елбасана.

Уследила је евакуација Владе и Врховне команда почев од 26. новембра, док се главнина војске покренула 3. децембра.

Трагична епопеја повлачења преко планинских врлети, у условима јаке зиме, немогућности снабдевања и непријатељства локалног албанског становништва које је неретко нападало и пљачкало, а већ претходно је започело оружану побуну паралелно са непријатељском инвазијом, однела је десетине хиљада живота.

До јадранске обале пристигло је до 160.000 Срба, крајем децембра.

На Крф су Французи до средине фебруара пребацили око 135.000 Срба, а приближно 15.000 у Бизерту, на Корзику или унутар Француске.

После постепеног опоравка на Крфу, српске трупе су позног пролећа 1916. пребачене у залеђе Солуна. Било их је, колико се зна, 6.025 официра и 124.190 војника.

Попуњени добровољцима, сународницима са простора Аустроугарске Срби су Солунски фронт пробили средином септембра 1918, а Београд је после победоносне офанзиве ослобођен већ 1. новембра.

(Танјуг)