Н1: Обратили смо се МУП-у са питањем на који начин је утврђиван идентитет особа који су учествовали у јулским блокадама у више градова у Србији, а којима су стигле прекршајне пријаве

Учесницима јулских блокада у више градова у Србији стигле су прекршајне пријаве, иако на самом лицу места нису били легитимисани. Мада не знају на који начин је полиција утврдила да су направили прекршај, неки од њих знају да су их припадници полиције снимали и фотографисали. Технички је могуће да полиција снимке са лица места упореди са фотографијама из базе података за издавање личних докумената, али је питање да ли је то дозвољено и да ли на тај начин подигнуте прекршајне пријаве могу да опстану на суду.

Крагујевчанин Стеван Михаиловић добио је прекршајну пријаву од Саобраћајне полиције због учешћа у блокади и протесту. Како је испричао за Н1, није легитимисан, па се пита како полиција зна где је био у време блокаде.

“Нисам легитимисан чак ни у саобраћају. Шетам већ осам месеци, није ми ово први пут. Одакле њима мој матични број, адреса становања? Саобраћајац не може да има те информације тек тако... Да ствар буде још смешнија, мењао сам адресу и чак нисам могао да гласам због промене адресе, и на ту нову адресу ми је стигла прекршајна пријава", испричао је Михаиловић.

Мирјана Марковић из Сремске Митровице, која је такође добила прекршајну пријаву, претпоставља како је идентификована као учесница блокаде.

"Кад год је полиција стала да регулише саобраћај, нико није прелазио улицу, сви смо се склањали. Полиција је, што смо сви приметили, стајала са стране и фотографисала нас, а како се овде већином познајемо, по сликама су установили ко је ко и послали пријаве. Међутим, нико нас ниједном није легитимисао”, истакла је Марковић.

Да је Закон о полицији усвојен 2022. године, можда ова питања не би ни морали да постављамо. Једна од многих замерки на Нацрт закона је било управо увођење масовног надзора грађана и прикупљање и обрада биометријских података о личности.

Међутим, Нацрт закона о полицији је повучен из процедуре, па се поставља питање на који начин и по ком основу се грађани снимају, а потом идентификују.

Једна од претпоставки је да се као правно основ за покретање прекршајних пријава без легитимисања налази у Члану 52 Закона о полицији и Члану 13 Закона о евиденцији и обради података у области унутрашњих послова.

У поменутом Члану 13 дефинисано је да МУП „у циљу извршавања послова из свог делокруга прикупља и обрађује видео и аудио записе коришћењем опреме за видео-акустичко снимање и фотографисање, препознавање и идентификацију лица, аутоматско очитавање исправа и за препознавање регистарских таблица“.

Даље се наводи да Министарство прикупљене податке користи „у сврху праћења јавних скупова, повећања безбедности саобраћаја, људи и имовине, граничне контроле… као и у сврху препознавања, идентификације и проналаска извршилаца кривичних дела и несталих лица на основу биометријских података о лицу, обезбеђења доказа за подношење прекршајних и кривичних пријава...“.

Да би се ово постигло, закон даље предвиђа да МУП може користити средства за снимање слика и бележење аудио и видео записа других државних органа, органа покрајине, локалне самоуправе, организација и правних лица.

Како се проверава, а како утврђује идентитет

Божидар Бановић, редовни професор на Факултету безбедности, објашњава да провера и утврђивање идентитета јесу полицијска овлашћења, а да су Законом прописане ситуације у којима се проверава и утврђује идентитет, док Правилник о полицијским овлашћењима детаљније регулише поступак и начин провере и утврђивања идентитета.

Он указује и на разлику између провере идентитета, што се врши увидом у личну карту или другу јавну исправу са фотографијом, коју је издао надлежни орган.

С друге стране, утврђивање идентитета се обавља за оне особе које код себе немају прописану исправу или се сумња у њену веродостојност.

“Идентитет се утврђује коришћењем података из форензичких евиденција, применом метода и употребом средстава криминалистичке тактике и форензике, медицинским или другим одговарајућим вештачењима”, наводи професор Бановић.

Када је у питању снимање на јавном месту, професор објашњава да Закон о полицији предвиђа да се надзор и снимање јавног места врши ради обављања полицијских послова, коришћењем опреме за видео акустичке снимке и фотографисање, а у складу са прописом о евиденцијама и обради података у области унутрашњих послова. „Пропис“ поменут у Закону о полицији је управо Закон о евиденцијама и обради података у области унутрашњих послова и то његов Члан 13.

“Када постоји опасност да приликом јавног окупљања дође до угрожавања живота и здравља људи или имовине, полицијски службеник овлашћен је да врши снимање или фотографисање јавног скупа. Намеру да спроведе ову активност полиција мора јавно да саопшти, осим када се врши прикривено снимање у складу са Закоником о кривичном поступку. Прикупљени подаци чувају се у прописаној евиденцији. Начин снимања на јавном месту и начин саопштавања намере о том снимању прописује министар”, наводи професор одредбе Члана 52 Закона о полицији.

Истина је да је МУП уочи сваког протеста медијима слао саопштења да ће скуп бити сниман, па је тоокм јула месеца на адресу Н1 стигло десетак таквих саопштења. Међутим, сва су се односила искључиво на скупове у Београду. С друге стране, на сајту МУП-а иста саопштења нису објављивана.

Поменути Члан 13 спомиње и коришћење снимака „организација и правних лица“, што упућује на то да полиција за идентификацију може користити и снимке са надзорних камера на банкама, угоститељским објектима и другим приватним фирмама.

Професор Бановић потврђује да се снимци са ових камера могу користити ради подношења прекршајних пријава, али под условом да су надзорне камере инсталиране и користе се у складу са одредбама Закона о приватном обезбеђењу и Правилника о начину вршења послова техничке заштите и коришћења техничких средстава.

“То подразумева да мора постојати јасан и легитиман циљ надзора, мора постојати јасно истакнуто обавештење о постојању видео надзора, системи не смеју снимати просторе где се нарушава приватност и мора постојати политика приватности или интерни акт који дефинише сврху, начин прикупљања, чувања и брисања снимака. Дакле, рестриктивним тумачењем, снимци са видео надзора који не испуњава услове предвиђене поменутим законом и правилником не би се могли користити у прекршајном (кривичном) поступку као докази", каже професор Бановић и додаје да се у прекршајном и кривичном поступку могу користити само законити докази, односно не могу се користити докази који су, непосредно или посредно, сами по себи или по начину прибављања у супротности с прописима.

Ко препознаје лица са снимка?

Ако је полиција и поступила по прописима снимајући грађане на блокадама, поставља се питање обраде тих снимака и препознавања лица на њима. Јер није свуда био случај да локални полицајац снима своју бившу професорку из Гимназије.

Родољуб Шабић, адвокат и први повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, каже за Н1 да је подношење прекршајних и кривичних пријава против учесника протеста, само на основу снимка, без идентификације увидом у лична документа - двоструко контроверзно.

“Прво, јер упућује на закључак да полиција користи такозвани интелигентни надзор, односно софтвер за биометријску идентификацију лица. Тешко је замислити како би иначе, без непосредног контакта, идентификација била извршена. А за интелигентни видео надзор у нашем првном систему не постоји ваљан правни основ”, наводи Шабић.

Додаје да су одавно присутне сумње да полиција то ради, а да је опрема за биометријско препознавање лица набављена, мада противзаконито.

Сетимо се само блокада и протеста против ископавања литијума 2021. године. И тада су грађанима стизале прекршајне пријаве, иако су тврдили да не само да их полицајци нису легитимисали, него полицајце на месту блокада нису ни видели.

“Власт је покушала да интелигентни видео надзор легализује у време када је Александар Вулин био министар, буквално скандалозним Нацртом закона о унутрашњим пословима од кога је на срећу - после жестоких критика стручне и опште јавности јер је доводио у питање низ људских права - одустала”, подсећа Шабић.

Интересантно је да је тај закон требало да легализује и употребу такозваног звучног топа, што је такође била једна од спорних тачака закона.

Према Шабићевој оцени, друга контроверза у вези са употребом видео надзора односно снимања јавног простора је да чак и "обично" снимање подразумева поштовање услова утврђених законом о полицији.

“Мислим дакле да је и коришћење интелигентног видео надзора и незаконито коришћење ‘обичног’ видео надзора нешто што суд не би смео да прихвати и мислим да би пријаве засноване на њима морале бити одбачене”, казао је Шабић.

Професор Бановић напомиње да је подношење захтева за покретање прекршајног поступка тек иницијална фаза и да то практично значи да подносилац захтева, у овом случају полиција, мора да презентује чињенично стање из кога евентуално произилази сумња да је прекршај учињен и да приложи доказе којима ту сумњу поткрепљује.

“Претходно наведени видео снимци и фотографије, ма из ког извора да потичу, могу се поднети као прилози поменутим захтевима, а на суду је да процени веродостојност и доказну снагу таквих доказа. Такође, потребно је нагласити да ако је идентитет неког лица, које је је било присутно на јавном скупу, утврђен на основу видео записа или фотографија прибављених на неки од начина који су поменути, то само по себи не представља доказ учињеног прекршаја”, истакао је професор.

Додаје да је за доказивање прекршаја неопходно, осим утврђеног идентитета, доказати и радњу извршења прекршаја.

„Поменути снимци и фотографије у пракси по правилу или не садрже, или не испуњавају услове квалитета, интегритета и аутентичности да би имали довољну доказну снагу. Одлука је увек на суду, који видео записе и фотографије мора оценити као и све остале евентуалне доказе”, рекао је професор.

Неки грађани су пожурили да плате казне које су им стигле, као би износ умањили за 50 одсто.

Други, пак, поручују „ћераћемо се“ и одлучују да иду на суд. Један број адвоката саветовао је грађане да не плаћају приспеле казне, већ да ствар рашчисте у прекршајним судовима.

Чекамо одговор МУП-а

Н1 се овим поводом обратио и МУП-у Србије с питањем на који начин је утврђиван идентитет особа којима су стигле прекршајне пријаве и по ком правном основу. До објављивања овог текста одговоре нисмо добили.

(Н1)