Мијат Лакићевић: Пореска или политичка полиција

Пред новим министром финансија наћи ће се један, можда и најважнији задатак. Не, то није дигитализација пореске управе, мада је њена модернизација, и људска и техничка, свакако неопходна. То је – деполитизација.

У протеклом раздобљу ова је служба добијала углавном похвале, зато што је успела да знатно увећа државне приходе, иако је заправо тек прошле године своју „ефикасност“ вратила на ниво из 2012. године. Друге одлике њеног рада које су дугорочно гледано, пре свега са становишта привредног развоја, можда и важније, остале су изван видокруга јавности. А што је најгоре, изгледа и изван видокруга бившег министра финансија.

Порезници су, наиме, постали „ударна песница режима“, чак можда и више него тзв. обични полицајци. Бројни су примери „употребе порезника“ у обрачунима са политичким противницима. При чему, наравно, власт као политичке противнике не види само политичке странке, него се под тим подразумевају сви, појединци и колективи, који јој на овај или онај начин сметају. У ствари, противник је свако ко није „наш“. „Наши“ кроз пореску контролу пролазе „као пас кроз росу“, неокрзнути, а сви други су изложени разним врстама репресалија.

Најбенигније је такозвано џепарење. Масовна појава је, наиме, да се предузетницима скидају паре са рачуна или шаљу рачуни за трошкове који нису постојали или су плаћени. То нису велике паре и често сами порески органи признају грешку, али је процедура „повраћаја“ новца тако компликована (и скопчана са великим губитком времена) да се само ретки предузетници заинате, док многи одустају. Не ретко и зато да не би били упамћени, па да им се порезници месецима не ваде из канцеларије.

То је други вид шикане. Могли бисмо га назвати окупацијом. Он се користи против озбиљнијих „непријатеља“ режима, углавном независних медија и привредника. У „неподобну“ фирму шаљу се инспектори који онда ту седе колико је потребно – некад и док је не затворе. Заправо, њима чак и није стало да је одмах затворе, него да је финансијски и ментално исцрпљују, док се она једног дана „сама“ не угаси, док је они у међувремену „музу“ новчаним казнама. То се десило новинама Врањским, Кикиндским, Јужним вестима. Али то су само познати, због природе предузећа о којима је реч, у јавност доспели примери. За неупоредиво више грађани никада не чују; често ни предузетници то не желе бојећи се да још већу беду не навуку на врат. Јер, грешка се увек нађе. Не зато што је неко хтео да прекрши закон, него зато што су прописи код нас често (свесном вољом законодавца, разуме се) контрадикторни и конфузни, тако да предузетник и поред најбоље воље не може све да их поштује. Или је, пак, дискрециона воља порезника врло широко одређена – шире од слободног судијског уверења, у фудбалу рецимо, које је као што ових дана видимо одједном постало сумњиво – тако да они, подједнако легално, могу да поступају и овако и онако.

Овде је битан још један моменат. Под удар порезника долазе не само непосредно таргетиране фирме – о чему је такође у последње време било доста сведочанстава – него и њихови пословни партнери. Тако да се дијапазон злоупотребе пореских служби шири до неслућених граница.

Ни ту, међутим, није крај. Порески инспектори добијају непосредне задатке у борби против политичких противника. Као што је овде пре нешто више од годину дана писано, порески инспектори су током кампање за председничке изборе добијали налог да код предузећа у њиховој надлежности обезбеде одређени број тзв. „сигурних гласова“. За кандидата власти, разуме се, тадашњег премијера Александра Вучића. Ту су удружене уцена и претња.

Све укупно, то изазива велику правну и економску несигурност. У таквим условима не само да се велики број људи повлачи из привредног живота, одустаје од инвестиција или свој капитал сели у иностранство, него је највећи број предузетника онемогућен да се бави бизнисом. То има тешке, несагледиве последице, не само по квалитет економског живота, тј. привредни развој, него и по квалитет културног живота и културни развој. Рецимо, од свих близу 20 земаља централно-источне Европе и западног Балкана, Хрватска и Србија у последњих пет година (2013-2017) имају најмањи привредни раст. Србија у просеку 1,3 одсто годишње, а Хрватска 1,6 одсто. Затим долази Босна и Херцеговина са просечним годишњим растом бруто домаћег производа од 2,5 одсто, па Македонија са 2,8 одсто… и тако редом, навише. Политика, културна као и свака друга, ту међутим није само последица него пре свега узрок.

(Пешчаник.нет)