Mihailo Medenica: Tuku te Srbine, al ne brini, ne brine niko

I teraju sa zavetnine lajući da su se njihovi očevi pre tvojih prađedova skućili na tvojemu…

I da su njihovi dani vrliji od tvoji vekova.

Al, ne brini, ne brine niko.

I pomeneš li da ne bi imali ni dana da ih nisu iz tvoji vekova oteli- odvešće te u goru, vezati ko zver i tući, ali…

Palili su ti crkve i manastire jer jedino ognja imaju u nasleđe, no ne brini, ne brine niko

Ne brini, ne brine niko.

Pošli su u hajke na pesme, uspavanke, gugut kolevki…

Al, ne brini, ne brine niko.

Vele da su njihovi na ikonama a ni sebe u belasnu potoka ne poznaju, al ne brini, ne brine niko.

Palili su ti crkve i manastire jer jedino ognja imaju u nasleđe, no ne brini, ne brine niko.

I groblja ti preorali da sebe kaleme na tvoje kosti, al ne brini, ne brine niko.

Preklali su te u žitu da se krvavim hlebom goste, al ne brini, ne brine niko.

Raspinju te na ćirilici ko na kalemove logorske žice, no ne brini, ne brine niko.

Vodaće te da ti pokažu tvoje Dečane i Gračanicu, i da te nauče kako da celivaš ćivot- tebe rođenog u metaniju i prohodalog u liturgijama…al, ne brini, ne brine niko

I stradaćeš digneš li zdravicu o slavu, al ne brini, ne brine niko.

Vodaće te da ti pokažu tvoje Dečane i Gračanicu, i da te nauče kako da celivaš ćivot- tebe rođenog u metaniju i prohodalog u liturgijama…al, ne brini, ne brine niko.

Bićeš nemanjić međ svojim Nemanjićima, no…

Znaš valjda već, ne brine niko.

Ne brinem ni ja, ne brini za mene.

Evo pišem verujući da neaoko dobro činim, da će ti lakše biti ako gde počineš u ovom bednom pisaniju…

Čuvam ti glavu dok ne zatraže moju, i ne dam te dok me šta ne zažulja, i zaklinjem ti se u miru svojega doma da bratski boli tvoj nemir, al ne brini, ne brine niko.

Ljutiću se, proklinjaću i psovaću silno kad te odvedu u goru, svežu za drvo i premlate ko zver.

Napiću se ko pseto kad ti pogase kandila, zatru vinograde, zatruju Drim, kamenuju kuću…

Kad ti i tu jednu kravu otmu i zapale naviljke sena, kad ti poberu šljivu i kad ti dozvole da u šaku poneseš zemlje iz koje će ti i tu, na dlanu, proklijati…

Lako je tebi, šta još imaš da izgubiš, a šta ćemo mi ako tebe izgubimo, Srbine s Kosova i Metohije!

O, kako ću se napiti i srbovati kad o zadušnice ne poznaš ni groblje ni grob.

Ma, ne žalim život, mada je tebi manje ostalo iako si mlađi, ali na svetinji se ranije stari, deca osede, glava se nosi ko teret, razumećeš…

Samo ne brini, molim te, jer ne brine niko.

Nemoj, kumim te Bogom da mi ovamo brinemo!

Lako je tebi, šta još imaš da izgubiš, a šta ćemo mi ako tebe izgubimo, Srbine s Kosova i Metohije!

Kako za sobom da žalimo ako još o tebi moramo da brinemo?

(Dva u jedan)