Михаило Меденица: Туку те Србине, ал не брини, не брине нико

И терају са заветнине лајући да су се њихови очеви пре твојих прађедова скућили на твојему…

И да су њихови дани врлији од твоји векова.

Ал, не брини, не брине нико.

И поменеш ли да не би имали ни дана да их нису из твоји векова отели- одвешће те у гору, везати ко звер и тући, али…

Палили су ти цркве и манастире јер једино огња имају у наслеђе, но не брини, не брине нико

Не брини, не брине нико.

Пошли су у хајке на песме, успаванке, гугут колевки…

Ал, не брини, не брине нико.

Веле да су њихови на иконама а ни себе у беласну потока не познају, ал не брини, не брине нико.

Палили су ти цркве и манастире јер једино огња имају у наслеђе, но не брини, не брине нико.

И гробља ти преорали да себе калеме на твоје кости, ал не брини, не брине нико.

Преклали су те у житу да се крвавим хлебом госте, ал не брини, не брине нико.

Распињу те на ћирилици ко на калемове логорске жице, но не брини, не брине нико.

Водаће те да ти покажу твоје Дечане и Грачаницу, и да те науче како да целиваш ћивот- тебе рођеног у метанију и проходалог у литургијама…ал, не брини, не брине нико

И страдаћеш дигнеш ли здравицу о славу, ал не брини, не брине нико.

Водаће те да ти покажу твоје Дечане и Грачаницу, и да те науче како да целиваш ћивот- тебе рођеног у метанију и проходалог у литургијама…ал, не брини, не брине нико.

Бићеш немањић међ својим Немањићима, но…

Знаш ваљда већ, не брине нико.

Не бринем ни ја, не брини за мене.

Ево пишем верујући да неаоко добро чиним, да ће ти лакше бити ако где починеш у овом бедном писанију…

Чувам ти главу док не затраже моју, и не дам те док ме шта не зажуља, и заклињем ти се у миру својега дома да братски боли твој немир, ал не брини, не брине нико.

Љутићу се, проклињаћу и псоваћу силно кад те одведу у гору, свежу за дрво и премлате ко звер.

Напићу се ко псето кад ти погасе кандила, затру винограде, затрују Дрим, каменују кућу…

Кад ти и ту једну краву отму и запале навиљке сена, кад ти поберу шљиву и кад ти дозволе да у шаку понесеш земље из које ће ти и ту, на длану, проклијати…

Лако је теби, шта још имаш да изгубиш, а шта ћемо ми ако тебе изгубимо, Србине с Косова и Метохије!

О, како ћу се напити и србовати кад о задушнице не познаш ни гробље ни гроб.

Ма, не жалим живот, мада је теби мање остало иако си млађи, али на светињи се раније стари, деца оседе, глава се носи ко терет, разумећеш…

Само не брини, молим те, јер не брине нико.

Немој, кумим те Богом да ми овамо бринемо!

Лако је теби, шта још имаш да изгубиш, а шта ћемо ми ако тебе изгубимо, Србине с Косова и Метохије!

Како за собом да жалимо ако још о теби морамо да бринемо?

(Два у један)