Михаило Меденица: Мало нас је, али нисмо мали

Не могу ја теби објаснити шта је роду мом Видовдан, ни зашто су нам сви дани — Видовдани!

И срећан сам што не могу, јер да се вековање може казивати било би налик улудом дану, а мог ти Србина дан не може стићи ни сванућем ни смркнуће.

Вазда ти је дан за корак краћи од Србина, но како ти то да схватиш кад ти ништа налик завету немаш.

Код тебе је једноставно: родиш се, живиш у страху од смрти, мреш и то је то.

Ми се још пре рођења успемо на распеће, и прогледамо, проговоримо, проходамо…

Тебе су на постељи повили, а Србина на камену, у камен, па трном свезали да не где камен не пусти…

Каме манастирски, онај мекши од неба а тврд толико да векови зубе о њега саломе.

Ееееј, шта је безубих векова Србин испратио, а на кост су му кидисали.

Моји су одрасли у манастирима. Свак од мојих!

Дете се на рођењу дарује каменом, да га узида и дозида себе…

Твоји су кућили зидове мислећи да шта значе и чему вреде, а моји су Господу јатаковали док сте га, тобож верујући у њега, бесно прогонили да га убијете у себи.

Моји су се, рекох, рађали распети да Господу буду браничи, и како би који Србин дао главу за њега стасавали су нови да ту главу понесу и стану на размеђе земље и неба.

Завет је то, ништа је живот без завета до бол сваког удисаја.

И пре Видовдана су нам свитали Видовдани, и сваки дан потом једнако видовдански, распетоме народу о којем бих ти казивао довека, али шта ти имаш више од пукога дана…

Ја пред иконе станем да поздравим ђедове и бабе.

Гласнем се архангелима ко својти најближој.

Ено ми кумова и стричева у житијима.

Мој ти се Србин у песме сахрањује.

У десетерце се копамо, у здравице, у псовке, бре, ако треба!

Тамо где би помислио да нема ничега и да човек крочио није — Србину је и колевка и гроб.

Да су моји чекали твоје да некуд стигнемо — трава би нас свезала ко окови.

О цвет би ломили кичме….

А, веруј ми, дао бих ти нешто својих Видовдана, бих, свега ми, али шта би ти са њима?!

Проживео дан у дану? Јутро би те престигло и надјурило, не би се ноћи докопао и нагледао, а мој ти је Србин баш ноћу најдаље видео, па би јутро, оседлано, чекало на појилу да га Србин потера у кас…

Дао бих ја теби Видовдана, но ти се и обичнога дана плашиш, да није случајно судњи…

Не разумеш ти завет, ти се Господа плашиш, Србин га воли, шта му је само хајки јатаковао…

Моји се у књигама сахрањују, и све што знаш с гробова Србинових си научио, запамти!

Што не знаш — никад нећеш знати јер ниси Србин, шта ћу ти!

Заветни народ манастира, вечности, вековања у дану, Видовдану…

На рођењу даривани каменом, да узидамо и дозидамо…

Не знаш ти како је камен мек и како од њега векови зубе сломе…

Завет је мој Србин! Господу дао реч и Господ му дао реч.

Лако је убити човека, а пробај да убијеш реч!

Е, зато су наши дани Видовдани, а твоји згубидани.

Мало нас је али нисмо мали — кад Србин прозове небо и земља се данима одазивају.

Ти под распећем стојиш загледан у незнанца којем се тобож молиш, а Србин на распећу уз рођеног брата!

Ја имам завет, а шта ти заиста имаш осим тог блага што ће потрошити тебе пре него што ти потрошиш њега..?

Те зидове што су свакога дана све већи и собу што је сваког дана све мања..?

(Два у један)