Михаило Меденица: 'Ајте ви у ту Европу, а мене нека овде

Ајте ви у ту Европу, а нека мене овде.

Сачекаћу.

Овај живот. И следећи. И сваки потом, не журим нигде.

Ајте ви да вас оседлају и осамаре.

Да постанете господски отирачи.

Поштовано смеће.

Персираће вам док вам смичу кожу с леђа и гаће с гузице.

Подводиће вас с дужним поштовањем.

Имаћете стотину права да немате права ни на шта.

И бићете срећни.

Тупаво и безразложно срећни, као и свака курва убеђена да јој је ово последња муштерија и да ће јој макро пожелети све најбоље у даљем животу.

Ајте ви, мени су још дужни…

Још џаба носе главу и кожу мојих ђедова, безглави гологузани.

Мој их је сељак обукао у живот ономад кад се лакирана ципела дала у бег а опанак у јуриш!

Ономад је много пута било. Много је грубе, тврде, тежачке коже мог сељака на њима.

Огрнуо их Србин да не зебу док беже, а мој голокости сељак шакама на куршуме и бајонете.

Ајте ви, сад ћу ја, само да полудим и заборавим колико је мучена ћирилица европских сирочади отхранила.

Колико су проговорили српским стихом, колико су се о гусле поштапали да проходају, колико су прогледали пре Белим Анђелом…

Само да сметнем с ума колико су моји гладовали да се господа нахрани!

Млео је Србин да ни за пројару нема!

Ајте ви, дајте име и презиме за број, ја нећу!

И то неки број с краја који ће поменути кад ваља отрти блато с ђонова.

Мени овде блато још мирише.

Миришу њиве, бре! Грумен земље ко јабука…

Откосима младу да дарујеш, да се не постидиш.

Шљивике у сватове…

Ајте ви, ја ћу у неком другом животу, па ни тад.

Да ми баби развежу мараму и прегачу!

Да ми ђеду орбиују брчине и оне густе веђе.

Да ми кажу ко сам и шта сам од сутра, а мени стари препричали векове, и то онако у ходу, на брзину.

Да робујем онима што смо им ланце зубима кидали!

Онима што после две ракије кличу Србији ја да дам Србију и ту ракију да мажу оједену гузицу?!

Да ме у моју кућу позивају у госте, ако баш морам да свратим?!

Да ми мој поток продају утамничен у њихове флаше?!

Да се моја света тробојка негде срамежљиво гура иза њихових поњава?!

Да ме уче како се отмено брише нос а моји нису стизали крв с лица да обришу страдајући за њих?!

Да ме описмењују и оплемењују накупци душа и продавци копрене?!

Нека, вала, само продужите без мене, даће вам макро и који динар да вам се нађе док не станете на ноге сломљених кичми!

Нека ме, сачекаћу да начисто полудим.

Нека шајкаче на лудој глави, више пристаје него у руци обрнута да у њу убаце милостињу…

И подран ће гуњ вазда бити господин гуњ, а нов отирач ништа друго до бедни отирач, и нема ту друге истине.

(Два у један)