Ма­ри­ја За­ха­ро­ва: Не­ма пре­пре­ка да Ср­би­ја уђе у БРИКС, од­лу­ка је на Бе­о­гра­ду

Оно што ће се де­си­ти с Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом ни­је пи­та­ње га­та­ња, то је пи­та­ње ста­ва ру­ко­вод­ства, ко­је тре­ба да по­шту­је во­љу на­ро­да, сма­тра портпаролка МИП-а Ру­си­је.

„Да ли Ру­си­ја ви­ди Ср­би­ју у БРИКС-у?”, пи­та­ли смо ју­че Ма­ри­ју Вла­ди­ми­ров­ну За­ха­ро­ву, ди­рек­то­ра Оде­ље­ња за ин­фор­ми­са­ње и штам­пу Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва Ру­си­је, то­ком „ин­тер­ак­тив­ног ви­део-раз­го­во­ра” ко­ји је ор­га­ни­зо­вао Ин­сти­тут за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду, „нај­ста­ри­ји и нај­ве­ћи др­жав­ни ин­сти­тут у овим обла­сти­ма у Евро­пи”, ка­ко је то ју­че ис­та­као про­фе­сор Бра­ни­слав Ђор­ђе­вић, ди­рек­тор те углед­не ин­сти­ту­ци­је, у Бе­о­гра­ду. Про­фе­сор Ђор­ђе­вић је, ина­че, пред­ста­вио За­ха­ро­ву као до­ка­за­ног при­ја­те­ља на­ше зе­мље.

„Ср­би­ја у БРИКС-у? То за­ви­си од Ср­би­је. Ако је Ср­би­ја спрем­на, ако је то Ср­би­ји ин­те­ре­сант­но, ако то Ср­би­ја же­ли, у пот­пу­но­сти мо­же да пре­тен­ду­је на пу­но­прав­но члан­ство, ка­ко су то ура­ди­ле и др­жа­ве ко­је су по­ста­ле но­ве чла­ни­це БРИКС-а. Али, то је ис­кљу­чи­во пре­ро­га­тив Бе­о­гра­да и срп­ског на­ро­да, да до­но­се та­кве од­лу­ке. Ми, на­рав­но, ни­смо глав­ни у БРИКС-у, на рав­но­прав­ној осно­ви смо се об­је­ди­ни­ли. Не­ма та­мо глав­ног, ни не­ких пот­чи­ње­них. Ми са­ра­ђу­је­мо на рав­но­прав­ној осно­ви уза­јам­ног ува­жа­ва­ња. Ако у Ср­би­ји ни­сте про­тив то­га, не­ма ни­чег што би би­ло пре­пре­ка да се при­сту­пи БРИКС-у. Глав­на је са­мо од­лу­ка Ср­би­је”, од­го­во­ри­ла је За­ха­ро­ва на пи­та­ње „По­ли­ти­ке”.

Ина­че, ви­део-го­сто­ва­ње Ма­ри­је За­ха­ро­ве у Ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду би­ло је пр­во­бит­но на­ја­вље­но као пре­да­ва­ње с рад­ним на­сло­вом „Са­вре­ме­ни ме­ђу­на­род­ни од­нос: по­глед из Ру­си­је”. За­ха­ро­ва је ју­че у стар­ту про­ме­ни­ла фор­мат ви­део-су­сре­та ко­ји је пра­ти­ло ви­ше од осам­де­сет уче­сни­ка из на­ше зе­мље, ре­ги­о­на, као и низ стра­них ам­ба­са­до­ра акре­ди­то­ва­них у Ср­би­ји.

„Ра­ди­је бих да од­го­ва­рам на пи­та­ња. У све­ту се до­га­ђа то­ли­ко мно­го ства­ри исто­вре­ме­но... ми опе­ра­тив­но ре­а­гу­је­мо на све ак­ту­ел­но... Ср­би­ја до­бро зна на­ше ста­во­ве, пра­ти по­те­зе Мо­скве... Мо­гао би да бу­де тре­ну­так да го­во­ри­мо о те­ма­ма ко­је на­во­де на но­ва и за­јед­нич­ка про­ми­шља­ња”, ре­кла је За­ха­ро­ва.

На пи­та­ње о да­љем то­ку пре­го­во­ра Бе­о­гра­да и При­шти­не и упли­ву „ко­лек­тив­ног За­па­да” За­ха­ро­ва је оце­ни­ла да је од кључ­ног зна­ча­ја има­ти у ви­ду „ко­ји су на­ци­о­нал­ни ин­те­ре­си, ду­го­роч­но, као и крат­ко­роч­но”. Пре­ма ње­ном ми­шље­њу, тре­ба има­ти на уму да „ко­лек­тив­ни За­пад не­ма тен­ден­ци­ју да по­шту­је оно што је до­го­во­ре­но и ста­вље­но на па­пир, што се ви­де­ло на ми­ли­он при­ме­ра, а сва­ка­ко у слу­ча­ју Ср­би­је, Ира­на или, ре­ци­мо, ’Мин­ског спо­ра­зу­ма’”.

За­ха­ро­ва је ју­че упо­зо­ри­ла да тре­ба би­ти и „опре­зан пре­ма оно­ме што сто­ји иза ра­зних обе­ћа­ња ко­ја се об­ја­вљу­ју”. Уве­ре­на је, ка­ко је ре­кла, да „не тре­ба че­ка­ти да нам дру­ги од­ре­ђу­ју суд­би­ну, ако то ми не ура­ди­мо са­ми, он­да ће нам бу­дућ­ност об­ли­ко­ва­ти не­ко дру­ги”.

Оно што ће се де­си­ти с Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом, на­ста­ви­ла је За­ха­ро­ва, „ ни­је пи­та­ње га­та­ња, то је пи­та­ње ста­ва ру­ко­вод­ства, ко­је тре­ба да по­шту­је во­љу на­ро­да. Ап­со­лут­но смо уве­ре­ни да је то ва­жно не са­мо за Ср­би­ју, већ за чи­тав Бал­кан. Што је још ва­жни­је, Ср­би­ја у овом тре­нут­ку бу­квал­но бра­ни цен­тар Евро­пе, од по­чет­ка то­тал­ног раз­ру­ша­ва­ња др­жа­ва, уни­шта­ва­ња кул­тур­ног ко­да на­ро­да. Пи­та­ње је да ли се то ипак мо­же не до­зво­ли­ти, осла­ња­ју­ћи се на во­љу на­ро­да. Ни­је ово са­мо пи­та­ње јед­не кон­крет­не зе­мље, већ мно­го ши­ре пи­та­ње”, ко­мен­та­ри­са­ла је За­ха­ро­ва.

У ме­ђу­вре­ме­ну, оце­ни­ла је, на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји је на де­лу је­дан об­лик ет­нич­ког чи­шће­ња ко­ји се, пре­ма ње­ним ре­чи­ма, ма­ни­фе­сту­је као „из­ба­ци­ва­ње љу­ди с од­ре­ђе­них те­ри­то­ри­ја са­мо због њи­хо­вог ет­нич­ког по­ре­кла”.

„Да не­ма по­зи­ци­је Бе­о­гра­да о за­шти­ти на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, све би би­ло дру­га­чи­је. Али, тре­ба при­ста­ти да се Ср­би­ја бо­ри, да се на­род и по­ли­ти­ча­ри бо­ре. И то у нај­те­жим усло­ви­ма, кад вам ло­ме ру­ке, ко­ри­сте пр­ља­ву тех­но­ло­ги­ју, ме­ша­ју се у уну­тра­шње ства­ри зе­мље, кад ва­ра­ју. Пи­та­ње је да се пре­по­зна пре­ва­ра и да ли до­зво­ља­ва­те да бу­де­те пре­ва­ре­ни”, до­да­ла је За­ха­ро­ва.

„Ви­ди­мо ка­ко се Ср­би­ја бо­ри про­тив све­га оног не­га­тив­ног и ру­ши­лач­ког че­му је из­ло­же­на. Ви­ди­мо да се Ср­би­ја бо­ри за на­ци­о­нал­ни и кул­тур­ни иден­ти­тет, за на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се. То је из­над све­га, ко­лек­тив­ни на­пор и љу­ди и по­ли­ти­ча­ра”, за­кљу­чи­ла је За­ха­ро­ва.

(Политика)