Марко Танасковић: Србија : Америка – дан када је умро спорт

 Аларми у ФИБА бирократији упалили су се већ на полувремену када смо имали неочекиваних 11 поена предности; пројектовано финале Француска – САД, због кога је и жреб штелован, било је доведено у питање, па је након паузе кренуло испрва суптилно и перфидно навлачење за Американце, да би, пошто ни то није упалило, у завршној четвртини почела огољена крађа у корист Дрим тима

Оно што је симболички најављено бизарном, антихришћанском церемонијом отварања Олимпијских игара у Паризу, практично је реализовано од стране судијске тројке која је делила правду (и множила неправду) на полуфиналној утакмици кошаркашког турнира између Србије и Сједињених Држава. Тенденциозним одлукама људи у сивом, спорт и кошарка су убијени са предумишљајем, олимпијски идеал племенитог надметања и фер-плеја неповратно је укаљан и нарушен, а принцип меритократије жртвован је на олтару корпоративне комбинаторике и геополитичке демонстрације моћи једне озбиљно уздрмане силе.

По свим спортским, логичким и моралним законима, "велика" Америка је требало да изгуби утакмицу од "мале" Србије. Одиграли су наши играчи, предвођени капитеном Богдановићем и најбољим кошаркашем света Јокићем, готово савршен меч. Вероватно најбољу утакмицу коју је нека наша репрезентација одиграла од тренутка када се 1991. распала бивша држава. Бољу чак и од митског финала из Атине 1995. против Литваније и четвртфинала против Американаца из Индијанаполиса 2002, које су остале забележене у српској кошаркашкој митологији као светла места подвига достојна народне епике.

Погађали су наши репрезентативци из свих позиција, контролисали темпо и играли чврсто и концентрисано у одбрани, без трунке претераног респекта (читај: страха) према извиканим америчким НБА суперзвездама. Водили смо константно од самог старта, често двоцифреном разликом која је износила у једном тренутку и 17 поена, а, изузев распуцаног Стефа Карија, већина Американаца очигледно није имала свој дан.

Судијске интервенције

Аларми у ФИБА бирократији упалили су се већ на полувремену када смо имали неочекиваних 11 поена предности; пројектовано финале Француска-САД, због кога је и жреб штелован, било је доведено у питање, па је након паузе кренуло испрва суптилно и перфидно навлачење за Американце, да би, пошто ни то није упалило, у завршној четвртини почела огољена крађа у корист Дрим тима. Они који дуго прате кошарку знају да је то колективни спорт који можда и највише зависи од слободног судијског критеријума, те да променом начина на који се санкционише игра у одбрани може врло лако да се обезбеди жељени исход меча. Сви памтимо ужасну судијску крађу против домаће Турске на Светском првенству 2010, али мислим да је овај пут судијска интервенција била још израженија, иако можда мање очигледна на први поглед.   

Ако пустите америчке кошаркаше, који су иначе физички доминантни и нафиловани ко зна каквим допинзима и стимулансима, да играју "рукометну" одбрану, док на другој страни терена свирате сваки, па и најмањи контакт, уводећи Србију у бонус одмах на почетку четвртине, онда је јасно зашто су наши репрезентативци пали у финишу и дозволили преокрет.

Ако наши играчи морају да се боре да изађу из рвачких загрљаја и да трпе лактове и "секирице" сваки пут када уђу у рекет, онда је јасно зашто проценти шута нису могли да остану високи као на почетку меча.

Ако Николу Јокића напуните пеналима у раној фази утакмице и онемогућите га да у одсудним тренуцима на прави начин покрива свог центарског ривала Џоела Ембида, онда постаје јасно зашто се горостасни Камерунац разиграо и зашто нисмо могли ништа да одбранимо при крају.

Ако МВП НБА лиге и најбољи играч света, кога читаву утакмицу чувари туку као вола у купусу, добије само четири слободна бацања за читаву утакмицу, онда постаје јасно да је постојала тенденциозна намера да се нашим играчима украде заслужено финале.

Ако се судије праве да не виде очигледне фаулове којима покушавамо да пресечемо њихове контранападе у ситуацијама у којима имају бројчану надмоћ и волшебно пуштају предност, што правила кошаркашке игре не дозвољавају, онда постаје јасно да смо у сваком тренутку на паркету имали против себе осам, а не пет играча.

Ако судије одбијају да погледају снимак у последњем минуту утакмице и потенцијално преокрену очигледну грешку у корист САД, када је Дјурент избио лопту која је прешла на нашу половину, онда постаје јасно да је све било намештено тако да Давид не може да сруши Голијата.

Ако пустите намазаног и бахатог старца Леброна Џејмса да током читавог меча приговара и притиска судије, непристојно гестикулира и вербално провоцира наше играче, а да му не досудите ниједну техничку грешку, док на прву реакцију наше клупе дајете исту Пешићу, онда постаје јасно да ми заправо нисмо имали никакве шансе, иако смо одиграли скоро савршену утакмицу.

Најбољи отпор

Да, можда би било другачије да је Добрић погодио отворену тројку за плус пет, или да је Јокић погодио барем једну од шест тројки које је шутнуо, или да је расположени Аврамовић играо у финишу уместо индиспонираног Мицића, али то су мазохистичке рационализације које треба да нас наведу да игноришемо очигледну "оружану пљачку" коју смо доживели и да кривце опет тражимо у својим редовима. Некада је просто контрапродуктивно и самозаваравајуће опсесивно чистити у свом дворишту, док вам лопови бестидно пељеше кућу.

Док је већина нас призивала Дарка Миличића и његове легендарне коментаре након утакмице са Грчком, остатак света на друштвеним мрежама је изразио дивљење за игру Србије и презир према флагрантној судијској неправди коју су наши играчи претрпели.

Слика главног судије Хулија Анаја из Панаме са натписом "амерички МВП" постала је вирална на Иксу, док се већина стручњака слаже да је недопустиво да мечеве најбољих кошаркаша света суде судије из кошаркашких "банана" држава који немају потребно искуство и лако потпадају под утицај америчких звезда.

Ипак, општи консензус је да је Србија пружила најбољи отпор једном од најјачих америчких тимова свих времена. Хрвати, са Драженом Петровићем, Кукочем и Рађом су у Барселони изгубили од оригиналног Дрим тима са 32 разлике, ми смо против мање-више истог састава у Атланти 1996. изгубили са 26 разлике, док су Шпанци са Гасолом и Наваром у Пекингу 2008. били најближи Американцима у најјачем издању, али су ипак поклекли и изгубили са двоцифреном разликом.

Ми смо их у четвртак натерали да се зноје од муке и да до последњих секунди стрепе за пролаз, а чињеница да су нас победили на кварно, уз обилату помоћ судија, говори и да је крај њихове страховладе, како у кошарци тако и у другим неспортским дисциплинама, врло близу. Спорт је можда умро у Паризу, али ми ћемо сигурно васкрснути као шампиони пре или касније.

(РТ)