Kenet Rot (Gardijan): Trampova sposobnost da negira činjenice i preoblikuje realnost je impresivna, ali čak će i njemu biti teško da ovaj debakl proda kao pobedu

 Donald Tramp tvrdi da je savladao „umetnost dogovora“, ali nam je upravo održao majstorsku lekciju iz pregovaračke nesposobnosti.

Tramp razmatra i menja predlog memoranduma o razumevanju (MOU) koji su izradili američki i iranski diplomati uz pomoć Pakistana i Katara.

Taj dokument bi produžio trenutno primirje za 60 dana, dok bi se pregovarao trajniji mirovni sporazum. Tačni detalji ovog preliminarnog dogovora nisu poznati, ali njegova suština deluje jasna i predstavlja ozbiljnu sramotu za Trampa. Njegov ničim izazvani rat po izboru postigao je apsolutno ništa. Hitno je potreban novi pristup, piše Kenet Rot, bivši izvršni direktor organizacije uman Rights Watch i trenutno gostujući profesor na Prinston Školi za međunarodne odnose, u kolumni za Gardijan.

Najbolji način da se proceni Trampova dilema jeste da se uporedi sa onim što bi manje ratoboran pristup mogao da postigne.

Tramp kaže da želi da spreči Iran da dođe do nuklearnog oružja, ali Teheran je više puta odbacio takav cilj. Zapravo, pravo pitanje, s obzirom na široko nepoverenje u iransko versko vođstvo, jeste kako im onemogućiti da dođu do sredstava za izgradnju bombe.

To je ono što je sporazum Baraka Obame iz 2015. godine sa Irancima postigao, navodi Rot.

Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) ograničio je njihov nuklearni program uz stroge međunarodne inspekcije.

Uključivao je i klauzule, ali su one mogle biti produžene naknadnim dogovorom. Ipak, Tramp se povukao iz tog sporazuma 2018. godine, obećavajući da će primorati Iran na bolji dogovor. To nije uspelo.

JCPOA je dozvoljavao Iranu da obogaćuje uranijum samo do minimalnih 3,67 odsto što je daleko od 90 odsto potrebnih za nuklearno oružje. Iran je poslao 11 tona uranijuma koji je bio umereno obogaćen iznad tog nižeg nivoa u Rusiju, čime je ostao bez puta ka izgradnji bombe.

Tramp je sada ponovo na početnoj tački. Pokušava da ubedi Iran da ponovo ograniči svoj program obogaćivanja i da izveze ili razredi obogaćeni uranijum – drugim rečima, da uradi ono što je već dogovoreno za vreme Obame

Trampovo odbacivanje JCPOA uklonilo je ta ograničenja. To je omogućilo Iranu da proizvede skoro pola tone visoko obogaćenog uranijuma sa čistoćom od 60 odsto. To je samo mali korak do nivoa potrebnog za bombu.

Tramp je sada ponovo na početnoj tački. Pokušava da ubedi Iran da ponovo ograniči svoj program obogaćivanja i da izveze ili razredi obogaćeni uranijum – drugim rečima, da uradi ono što je već dogovoreno za vreme Obame.

To je bila tema pregovora u februaru ove godine, ali Tramp je naglo prekinuo te razgovore u korist rata.

Trampova nada je bila da bombardovanjem i sankcijama primora Iran na pokornost. Na nagovor izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, američki i izraelski bombarderi pokušali su da „obezglave“ režim, nadajući se poslušnijem nasledniku ili čak narodnom ustanku.

U jednom trenutku, Tramp je imao drskost da zahteva „bezuslovnu predaju“.

Ali, ako je išta postignuto, ubistvo iranskih lidera, uključujući bivšeg vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hameneija, ojačalo je moć tvrde linije povezane sa Islamskom revolucionarnom gardom.

Iranci imaju Trampa u šah matu. On se pravi da ga ne zanimaju novembarski izbori za Kongres, ali svima je jasno da rast cena goriva i inflatorni pritisci znače da će republikanci, uveren je Rot, uprkos izbornim manipulacijama, verovatno pretrpeti težak poraz

Tramp, smatra Rot, nije imao plan B. Tvrdio je da je uništio iranske raketne i dron kapacitete. Umesto toga, značajno je iscrpeo američke zalihe oružja, dok je većina iranskog arsenala ostala netaknuta, a njegova sposobnost da izazove haos i dalje je velika.

Tramp je takođe pretvorio Ormuski moreuz iz teorijskog u stvarno oružje, verovatno moćnije od nuklearnog, jer je upotrebljivije.

Pre rata kroz taj moreuz je prolazila petina svetske nafte i tečnog prirodnog gasa (kao i đubrivo, sumpor i helijum), pa su ekonomske posledice njegovog zatvaranja ogromne. Iran je dodatno pojačao efekat napadima na naftna i gasna postrojenja u zalivskim arapskim državama.

Iranci imaju Trampa u šah matu. On se pravi da ga ne zanimaju novembarski izbori za Kongres, ali svima je jasno da rast cena goriva i inflatorni pritisci znače da će republikanci, uveren je Rot, uprkos izbornim manipulacijama, verovatno pretrpeti težak poraz.

Tramp je zato opsednut ponovnim otvaranjem moreuza kako bi se isporuke nafte i gasa nastavile. Istovremeno, odlaže ključna nuklearna pitanja – navodni razlog za ovaj kontraproduktivni rat.

Tramp je značajno iscrpeo američke zalihe oružja, dok je većina iranskog arsenala ostala netaknuta i njegova sposobnost izazivanja štete i dalje velika.

Druge teme koje Tramp navodi kao razloge za rat, poput iranskog programa balističkih raketa i podrške regionalnim oružanim grupama, izgleda da uopšte nisu uključene u predlog preliminarnog sporazuma.

Drugim rečima, memorandum o razumevanju će nas samo vratiti na stanje iz februara, pre nego što je Ormuski moreuz uopšte postao pitanje. Kampanja bombardovanja Tramp Netanjahu bila je uzaludna.

U stvari, američki pregovarači su sada u lošijoj poziciji. Znajući da Tramp očajnički želi da ponovo pokrene protok nafte, Teheran je pooštrio zahteve.

Zbog nepoverenja u Trampa, Iranci navodno traže da se zamrznuta sredstva oslobode i da se barem deo sankcija ukine pre početka nuklearnih pregovora. Takođe traže „investicioni fond“ za posleratnu obnovu – u iznosima znatno većim od onih koje je Tramp kritikovao Obamu što je dozvolio. Tramp bi mogao da pokuša da to zaobiđe tako što bi dozvolio Kataru da prebaci sredstva.

Iran će verovatno biti primoran da odustane od uvođenja „taksi“, ali bi mogao da koristi posredne mehanizme poput „ekološke takse“. Ništa od toga nije bilo na stolu u februaru pre Trampovog rata

Memorandum bi verovatno zahtevao da prolaz kroz moreuz bude „neometan“ dok traju pregovori, a Tramp je čak zapretio da će bombardovati Oman, američkog saveznika, ako se pridruži Iranu u kontroli moreuza.

Iran će verovatno biti primoran da odustane od uvođenja „taksi“, ali bi mogao da koristi posredne mehanizme poput „ekološke takse“. Ništa od toga nije bilo na stolu u februaru pre Trampovog rata, napominje američki profesor.

Teheran takođe insistira da novo 60-dnevno primirje obuhvati i izraelske vojne operacije u Libanu. Taj zahtev je razumljiv, jer je Izrael, pod izgovorom borbe protiv Hezbolaha, iranskog saveznika, primorao milion ljudi da napuste svoje domove u južnom Libanu što je petina stanovništva zemlje.

Kako je mogući memorandum postao javan, Izrael je intenzivirao napade u Libanu i prvi put posle dve decenije napredovao iznad reke Litani.

Kao i u Gazi, Izrael je i sadašnje primirje kršio, povremeno bacajući bombe dok ruši sela u južnom Libanu. Netanjahu je takođe rekao Trampu da zadržava pravo da odgovori na „pretnje“ u Libanu, što je formula koju izraelske snage u Gazi koriste da nastave ubijanje Palestinaca.

Kao i u Gazi, Izrael će verovatno insistirati da primirje ne uključuje povlačenje iz velikih delova libanske teritorije koje sada kontroliše.

Iz ovog debakla mogu se izvući pouke.

Prvo, Tramp bi trebalo da definitivno odbaci Netanjahuovu sklonost ka beskonačnim oružanim sukobima. Ako se može reći da izraelska krajnje desničarska vlada ima dugoročnu strategiju, to je da izbegava pregovore i bira rat, da bombarduje i ponovo bombarduje, a kada se druga strana oporavi da bombarduje još jednom. To se cinično naziva „stalno potkresivanje neprijatelja silom“.

Tramp, koji se hvali time da je majstor sklapanja dogovora, trebalo bi da da prioritet pregovorima i da odustane od ratoborne retorike, poput svoje očigledno nezakonite (i jedva prikrivene nuklearne) pretnje da uništi iransku civilizaciju.

Iako pregovarači neizbežno koriste i „štap i šargarepu“ Tramp bi trebalo da upotrebu vojne sile svede na poslednju opciju, i to samo u uskim okolnostima koje dozvoljava Povelja Ujedinjenih nacija. To je ispravan put ne samo sa stanovišta međunarodnog prava, već i vojne praktičnosti, sada kada je iranska vojska, opremljena isključivo dronovima, pomorskim minama i brzim čamcima, pokazala da može da nanese ogromne troškove najmoćnijoj zemlji sveta, a da ne govorimo o globalnoj ekonomiji.

Iranski zvaničnici su poznati kao tvrdi pregovarači, ali Tramp ima dovoljno poluga pritiska bez pribegavanja novom ratu agresije. Između zamrznute iranske imovine i brojnih sankcija uvedenih toj zemlji, Tramp može da vodi postepenu razmenu ustupaka koja bi mogla dovesti do prihvatljivog rešenja.

Što se tiče tog rešenja, fokus bi trebalo da se vrati na ono odakle je sve počelo – sprečavanje Irana da dođe do nuklearnog oružja. To ne zahteva insistiranje na uslovu koji je „crvena linija“, a to je da Iran potpuno odustane od mogućnosti da obogaćuje uranijum do niskih nivoa, što je dozvoljeno svim državama prema Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja.

Umesto toga, kombinacija umerenog obogaćivanja i strogih međunarodnih inspekcija trebalo bi da bude dovoljna da spreči tajni razvoj bombe.

Tramp bi, takođe, možda morao da prihvati kreativna rešenja za neutralisanje zaliha visoko obogaćenog uranijuma u Iranu, neku kombinaciju razblaživanja, nadzora i izvoza, kao što je i sam nagovestio.

Najvažnije je da, uprkos svojim sklonostima, Tramp prvi put mora da stavi interese države (i sveta) iznad svojih ličnih interesa.

Njegova sposobnost da negira činjenice i preoblikuje realnost je impresivna, ali čak će i njemu biti teško da ovaj debakl proda kao pobedu. A Teheran mu možda neće ostaviti izlaz da sačuva obraz. Moramo insistirati da ipak prihvati dogovor, čak i ako time bude otkriveno da „majstor pregovarač“ zapravo jeste „majstor nespretnosti“.

(Danas)