Кенет Рот (Гардијан): Трампова способност да негира чињенице и преобликује реалност је импресивна, али чак ће и њему бити тешко да овај дебакл прода као победу

 Доналд Трамп тврди да је савладао „уметност договора“, али нам је управо одржао мајсторску лекцију из преговарачке неспособности.

Трамп разматра и мења предлог меморандума о разумевању (МОУ) који су израдили амерички и ирански дипломати уз помоћ Пакистана и Катара.

Тај документ би продужио тренутно примирје за 60 дана, док би се преговарао трајнији мировни споразум. Тачни детаљи овог прелиминарног договора нису познати, али његова суштина делује јасна и представља озбиљну срамоту за Трампа. Његов ничим изазвани рат по избору постигао је апсолутно ништа. Хитно је потребан нови приступ, пише Кенет Рот, бивши извршни директор организације uman Rights Watch и тренутно гостујући професор на Принстон Школи за међународне односе, у колумни за Гардијан.

Најбољи начин да се процени Трампова дилема јесте да се упореди са оним што би мање ратоборан приступ могао да постигне.

Трамп каже да жели да спречи Иран да дође до нуклеарног оружја, али Техеран је више пута одбацио такав циљ. Заправо, право питање, с обзиром на широко неповерење у иранско верско вођство, јесте како им онемогућити да дођу до средстава за изградњу бомбе.

То је оно што је споразум Барака Обаме из 2015. године са Иранцима постигао, наводи Рот.

Заједнички свеобухватни план акције (ЈЦПОА) ограничио је њихов нуклеарни програм уз строге међународне инспекције.

Укључивао је и клаузуле, али су оне могле бити продужене накнадним договором. Ипак, Трамп се повукао из тог споразума 2018. године, обећавајући да ће приморати Иран на бољи договор. То није успело.

ЈЦПОА је дозвољавао Ирану да обогаћује уранијум само до минималних 3,67 одсто што је далеко од 90 одсто потребних за нуклеарно оружје. Иран је послао 11 тона уранијума који је био умерено обогаћен изнад тог нижег нивоа у Русију, чиме је остао без пута ка изградњи бомбе.

Трамп је сада поново на почетној тачки. Покушава да убеди Иран да поново ограничи свој програм обогаћивања и да извезе или разреди обогаћени уранијум – другим речима, да уради оно што је већ договорено за време Обаме

Трампово одбацивање ЈЦПОА уклонило је та ограничења. То је омогућило Ирану да произведе скоро пола тоне високо обогаћеног уранијума са чистоћом од 60 одсто. То је само мали корак до нивоа потребног за бомбу.

Трамп је сада поново на почетној тачки. Покушава да убеди Иран да поново ограничи свој програм обогаћивања и да извезе или разреди обогаћени уранијум – другим речима, да уради оно што је већ договорено за време Обаме.

То је била тема преговора у фебруару ове године, али Трамп је нагло прекинуо те разговоре у корист рата.

Трампова нада је била да бомбардовањем и санкцијама примора Иран на покорност. На наговор израелског премијера Бењамина Нетањахуа, амерички и израелски бомбардери покушали су да „обезглаве“ режим, надајући се послушнијем наследнику или чак народном устанку.

У једном тренутку, Трамп је имао дрскост да захтева „безусловну предају“.

Али, ако је ишта постигнуто, убиство иранских лидера, укључујући бившег врховног вођу ајатолаха Алија Хаменеија, ојачало је моћ тврде линије повезане са Исламском револуционарном гардом.

Иранци имају Трампа у шах мату. Он се прави да га не занимају новембарски избори за Конгрес, али свима је јасно да раст цена горива и инфлаторни притисци значе да ће републиканци, уверен је Рот, упркос изборним манипулацијама, вероватно претрпети тежак пораз

Трамп, сматра Рот, није имао план Б. Тврдио је да је уништио иранске ракетне и дрон капацитете. Уместо тога, значајно је исцрпео америчке залихе оружја, док је већина иранског арсенала остала нетакнута, а његова способност да изазове хаос и даље је велика.

Трамп је такође претворио Ормуски мореуз из теоријског у стварно оружје, вероватно моћније од нуклеарног, јер је употребљивије.

Пре рата кроз тај мореуз је пролазила петина светске нафте и течног природног гаса (као и ђубриво, сумпор и хелијум), па су економске последице његовог затварања огромне. Иран је додатно појачао ефекат нападима на нафтна и гасна постројења у заливским арапским државама.

Иранци имају Трампа у шах мату. Он се прави да га не занимају новембарски избори за Конгрес, али свима је јасно да раст цена горива и инфлаторни притисци значе да ће републиканци, уверен је Рот, упркос изборним манипулацијама, вероватно претрпети тежак пораз.

Трамп је зато опседнут поновним отварањем мореуза како би се испоруке нафте и гаса наставиле. Истовремено, одлаже кључна нуклеарна питања – наводни разлог за овај контрапродуктивни рат.

Трамп је значајно исцрпео америчке залихе оружја, док је већина иранског арсенала остала нетакнута и његова способност изазивања штете и даље велика.

Друге теме које Трамп наводи као разлоге за рат, попут иранског програма балистичких ракета и подршке регионалним оружаним групама, изгледа да уопште нису укључене у предлог прелиминарног споразума.

Другим речима, меморандум о разумевању ће нас само вратити на стање из фебруара, пре него што је Ормуски мореуз уопште постао питање. Кампања бомбардовања Трамп Нетањаху била је узалудна.

У ствари, амерички преговарачи су сада у лошијој позицији. Знајући да Трамп очајнички жели да поново покрене проток нафте, Техеран је пооштрио захтеве.

Због неповерења у Трампа, Иранци наводно траже да се замрзнута средства ослободе и да се барем део санкција укине пре почетка нуклеарних преговора. Такође траже „инвестициони фонд“ за послератну обнову – у износима знатно већим од оних које је Трамп критиковао Обаму што је дозволио. Трамп би могао да покуша да то заобиђе тако што би дозволио Катару да пребаци средства.

Иран ће вероватно бити приморан да одустане од увођења „такси“, али би могао да користи посредне механизме попут „еколошке таксе“. Ништа од тога није било на столу у фебруару пре Трамповог рата

Меморандум би вероватно захтевао да пролаз кроз мореуз буде „неометан“ док трају преговори, а Трамп је чак запретио да ће бомбардовати Оман, америчког савезника, ако се придружи Ирану у контроли мореуза.

Иран ће вероватно бити приморан да одустане од увођења „такси“, али би могао да користи посредне механизме попут „еколошке таксе“. Ништа од тога није било на столу у фебруару пре Трамповог рата, напомиње амерички професор.

Техеран такође инсистира да ново 60-дневно примирје обухвати и израелске војне операције у Либану. Тај захтев је разумљив, јер је Израел, под изговором борбе против Хезболаха, иранског савезника, приморао милион људи да напусте своје домове у јужном Либану што је петина становништва земље.

Како је могући меморандум постао јаван, Израел је интензивирао нападе у Либану и први пут после две деценије напредовао изнад реке Литани.

Као и у Гази, Израел је и садашње примирје кршио, повремено бацајући бомбе док руши села у јужном Либану. Нетањаху је такође рекао Трампу да задржава право да одговори на „претње“ у Либану, што је формула коју израелске снаге у Гази користе да наставе убијање Палестинаца.

Као и у Гази, Израел ће вероватно инсистирати да примирје не укључује повлачење из великих делова либанске територије које сада контролише.

Из овог дебакла могу се извући поуке.

Прво, Трамп би требало да дефинитивно одбаци Нетањахуову склоност ка бесконачним оружаним сукобима. Ако се може рећи да израелска крајње десничарска влада има дугорочну стратегију, то је да избегава преговоре и бира рат, да бомбардује и поново бомбардује, а када се друга страна опорави да бомбардује још једном. То се цинично назива „стално поткресивање непријатеља силом“.

Трамп, који се хвали тиме да је мајстор склапања договора, требало би да да приоритет преговорима и да одустане од ратоборне реторике, попут своје очигледно незаконите (и једва прикривене нуклеарне) претње да уништи иранску цивилизацију.

Иако преговарачи неизбежно користе и „штап и шаргарепу“ Трамп би требало да употребу војне силе сведе на последњу опцију, и то само у уским околностима које дозвољава Повеља Уједињених нација. То је исправан пут не само са становишта међународног права, већ и војне практичности, сада када је иранска војска, опремљена искључиво дроновима, поморским минама и брзим чамцима, показала да може да нанесе огромне трошкове најмоћнијој земљи света, а да не говоримо о глобалној економији.

Ирански званичници су познати као тврди преговарачи, али Трамп има довољно полуга притиска без прибегавања новом рату агресије. Између замрзнуте иранске имовине и бројних санкција уведених тој земљи, Трамп може да води постепену размену уступака која би могла довести до прихватљивог решења.

Што се тиче тог решења, фокус би требало да се врати на оно одакле је све почело – спречавање Ирана да дође до нуклеарног оружја. То не захтева инсистирање на услову који је „црвена линија“, а то је да Иран потпуно одустане од могућности да обогаћује уранијум до ниских нивоа, што је дозвољено свим државама према Уговору о неширењу нуклеарног оружја.

Уместо тога, комбинација умереног обогаћивања и строгих међународних инспекција требало би да буде довољна да спречи тајни развој бомбе.

Трамп би, такође, можда морао да прихвати креативна решења за неутралисање залиха високо обогаћеног уранијума у Ирану, неку комбинацију разблаживања, надзора и извоза, као што је и сам наговестио.

Најважније је да, упркос својим склоностима, Трамп први пут мора да стави интересе државе (и света) изнад својих личних интереса.

Његова способност да негира чињенице и преобликује реалност је импресивна, али чак ће и њему бити тешко да овај дебакл прода као победу. А Техеран му можда неће оставити излаз да сачува образ. Морамо инсистирати да ипак прихвати договор, чак и ако тиме буде откривено да „мајстор преговарач“ заправо јесте „мајстор неспретности“.

(Данас)