Jasmina Lukač: Može li rektor Đokić da bude lider srpske opozicije?

Vladan Đokić, rektor Beogradskog univerziteta, profesor Arhitektonskog fakulteta, i prvi na listi za neraspisane izbore, izglasan od strane studentskog plenuma Pravnog fakulteta, trenutno je najjača ličnost srpske opozicije.

Možda još uvek ne slovi za lidera, ali je svakako protivstavljen predsedniku Vučiću i njegovom režimu, u svojstvu najmoćnijeg predstavnika onog što javnost vidi kao pobunjeno građanstvo, i što politička opozicija i njeni poslanici u Skupštini, moraju da slede.

Moraju, jer su im tamo birači, neki bi rekli “zarobljeni”, neki bi rekli “verni”, ali svakako oni najtvrđi.

Posumnjati, recimo u raspravi na društvenim mrežama pred tako opredeljenim ljudima, da će rektor Đokić i studenti oboriti Vučićev režim vrlo brzo, je, oprostite na poređenju, kao prošetati se pred talibanima u ženskom kupaćem kostimu.

Tu se ispoljava snažna protivrečnost, sa jedne strane velika fanatizovanost protivnika režima, a sa druge, potpuno odsustvo nekog predvodnika sa harizmom.

Filolog Milo Lompar ima izvesnu oratorsku zavodljivost, sociolog Jovo Bakić izvesnu neurotičnu zaraznost kad drže govore na protestima, ali ih ipak rektor Đokić kao reinkarnacija ideje o vladi stručnjaka, kakvu je nosila grupa G17 pred Peti oktobar, daleko nadmašuje.

To se vidi i po snažnoj propagandi blaćenja koju protiv rektora Đokića sprovode neprekidno režimski mediji, ali i po tome što su britanski ambasador Ferguson i specijalna izaslanica Pirs, otišli rektoru Đokiću “na noge”.

U srpskim prilikama i intrigama, ovo se čita tako da London ne bio imao ništa protiv promene vlasti u Beogradu.

Svakako to tako učitavaju oni koji vrlo strastveno govore o mehanizmu Vučićeve smene, poput Dušana Janjića, mada kada se raščlani taj mehanizam, uvek se dođe do psihološkog stanja predsednika Srbije i njegove lične odluke.

Mimo toga, na opštem planu, to nas ponovo vraća na crnogorski scenario i razvlašćivanje u dva koraka, od parlamentarnih do predsedničkih izbora, kao u slučaju Mila Đukanovića, s tim što Vučićeva SNS ne bi u tom slučaju nestala, nego bi opstala i dalje kao jaka opoziciona i interesna grupa.

Potrebna je kao i u Crnoj Gori, referendumska atmosfera i dva izjednačena bloka, po broju glasova, Vučićev i Đokićev, što po nekim istraživanjima javnog mnjenja jeste slučaj, po drugima nije.

Ali, potreban je i Dritan Abazović, politički tas na vagi, koji bi mogao da vlada uz manjinsku podršku jednog od ta dva bloka. U Srbiji to bi mogla da bude stranka ili koalicija koja uspe pored dva bloka, da preskoči cenzus, i čiji birači bi na kraju presudili.

(Danas)