Јасмина Лукач: Може ли ректор Ђокић да буде лидер српске опозиције?

Владан Ђокић, ректор Београдског универзитета, професор Архитектонског факултета, и први на листи за нерасписане изборе, изгласан од стране студентског пленума Правног факултета, тренутно је најјача личност српске опозиције.

Можда још увек не слови за лидера, али је свакако противстављен председнику Вучићу и његовом режиму, у својству најмоћнијег представника оног што јавност види као побуњено грађанство, и што политичка опозиција и њени посланици у Скупштини, морају да следе.

Морају, јер су им тамо бирачи, неки би рекли “заробљени”, неки би рекли “верни”, али свакако они најтврђи.

Посумњати, рецимо у расправи на друштвеним мрежама пред тако опредељеним људима, да ће ректор Ђокић и студенти оборити Вучићев режим врло брзо, је, опростите на поређењу, као прошетати се пред талибанима у женском купаћем костиму.

Ту се испољава снажна противречност, са једне стране велика фанатизованост противника режима, а са друге, потпуно одсуство неког предводника са харизмом.

Филолог Мило Ломпар има извесну ораторску заводљивост, социолог Јово Бакић извесну неуротичну заразност кад држе говоре на протестима, али их ипак ректор Ђокић као реинкарнација идеје о влади стручњака, какву је носила група Г17 пред Пети октобар, далеко надмашује.

То се види и по снажној пропаганди блаћења коју против ректора Ђокића спроводе непрекидно режимски медији, али и по томе што су британски амбасадор Фергусон и специјална изасланица Пирс, отишли ректору Ђокићу “на ноге”.

У српским приликама и интригама, ово се чита тако да Лондон не био имао ништа против промене власти у Београду.

Свакако то тако учитавају они који врло страствено говоре о механизму Вучићеве смене, попут Душана Јањића, мада када се рашчлани тај механизам, увек се дође до психолошког стања председника Србије и његове личне одлуке.

Мимо тога, на општем плану, то нас поново враћа на црногорски сценарио и развлашћивање у два корака, од парламентарних до председничких избора, као у случају Мила Ђукановића, с тим што Вучићева СНС не би у том случају нестала, него би опстала и даље као јака опозициона и интересна група.

Потребна је као и у Црној Гори, референдумска атмосфера и два изједначена блока, по броју гласова, Вучићев и Ђокићев, што по неким истраживањима јавног мњења јесте случај, по другима није.

Али, потребан је и Дритан Абазовић, политички тас на ваги, који би могао да влада уз мањинску подршку једног од та два блока. У Србији то би могла да буде странка или коалиција која успе поред два блока, да прескочи цензус, и чији бирачи би на крају пресудили.

(Данас)