Igor Ranković: Gde su sada „beli listići“ da smene Vučića?

Kao čovek koji je svestan u šta nam se društvo pretvorilo, i iz stanja iz koga je vrlo teško naći izlaz, često uhvatim sebe kako se prosto razbesnim na samo pominjanje fenomena „beli listići“ iz 2012. godine. Za mene, oni su najveći krivci zašto smo tu gde jesmo.

Za razliku od prosečnog građanina Srbije koji ima kratko pamćenje, ja se jako dobro sećam kampanje perjanica srpske građanske inteligencije pred izbore, i između prvog i drugog kruga izbora.

Da podsetimo za mlađe generacije, to je period kada si u Srbiji imao slobodne medije, REM je funkcionisao kako-tako, a demokratski proces je bio fer i regularan.

Zašto se razbesnim?

Zato što sam ja bio više nego svestan šta će se dogoditi ako SNS i Toma Grobar pobede. Ljudi koji su nedemokrate će preuzeti vlast i onda će vremenom ukidati – slobodu institucija, slobodu medija i gušiti samu demokratiju. Međutim, posle 12 godina demokratije, perjanice ideje „beli listići“ su mislili da žive u Švajcarskoj i da je demokratija tu zauvek i garantovana. Iz nekog razloga, njih je Boris Tadić lično jako nervirao i rešili su da ga pošto-poto pošalju u istoriju. Njihova zabluda je bila vrlo arogantna – „Kako smenimo Tadića, tako ćemo i sledeće.“

To vrlo podseća na zablude stranaka u Vajmarskoj Nemačkoj početkom 1933. godine – „da iskoristimo Hitlera i naciste da se obračunaju sa komunistima, pa ćemo lako sa njima posle“.

Međutim, i jedni i drugi su doživeli isto – nakon pobede na demokratskim izborima, ukinuli su postepeno demokratski proces – Hitler stranke zakonom, izuzev svoje Nacionalsocijalističke partije, a Vučić tako što je napravio sistem gde vlada svuda i na svakom nivou samo jedna partija – SNS.

Kada se setimo sada perioda od 2001. do 2012. Srbija deluje kao uređeno društvo, sa slobodnim izborima, gde gubitnik odmah prizna poraz. I SRS dok je bila celovita, sa naprednjacima, odmah je priznavala poraz, ali oni tada nisu kontrolisali ni izborne komisije, niti su imali ikakav uticaj na institucije koje donose odluke, i nije im ni padalo na pamet da dovode u pitanje regularnost izbora.

Perjanice „belih listića“ su išle po slobodnim medijima i pravile neviđenu kampanju protiv Tadića, optužujući ga za sve ono što Vučić radi sada već 12 godina, i što je doveo i do savršenstva i do apsurda. Ali sada ti isti „beli listići“ gde su, da smene Vučića? Nema ih nigde. Nema ih jer ili nisu više sa nama, ili nema slobodnih medija u toj meri da bi imali ikakav uticaj na javnost.

Jedan od argumenata za kampanju „beli listići“ je bio – „Neću da stalno da glasam za manje zlo“.

Kakva zabluda, bože moj! Pa istorija nam kaže da je demokratija krhka biljka i da se mora negovati i čuvati, inače lako se ugasi. Istorija nam kaže da je svaki izbor na kraju glasanje za boljeg, ili makar manje lošeg. Manje bolji može napraviti manje boljeg, a manje loš manje zla.

Najveća mantra koja je ikada prodata srpskoj javnosti je mantra „žuti ološ“, koju je radikalsko/naprednjačka mašina smislila, a „beli listići“ takođe prihvatili i gurali, i primila se maksimalno i traje nezasluženo i dan danas.

Demokrate su možda bile nesposobne da shvate ekonomsku krizu 2008. godine koja je imala svetske konsekvence i da se sa njom nose adekvatno i to ih je koštalo na izborima 2012. godine – (još jedna sličnost sa Vajmarskom Nemačkom koja je dobila Hitlera 1933. posle sloma američke ekonomije 1929. i Velike depresije posle toga koja je zahvatila ceo svet, a Nemačku posebno), ali nisu bile pokvarene niti su bili autoritarni nosioci vlasti. Kada si demokrata u duši, ti veruješ u demokratski proces i poštuješ rezultate istog. Kada si oportunista (kao radikal/naprednjak), tebi je demokratski proces samo alat za dolazak na vlast. Posle ti ne treba, jer vlast već imaš. Što da ga čuvaš, kada možeš da ga ugasiš? Ili makar da demotivišeš ljude da mogu da utiču na proces, tako što „demokratski“ proces dovedeš do apsurda?

E za to sve gde smo sad, krivim „bele listiće“. Morali su znati bolje. Gde nas vode, u čije nas ruke bacaju. Radikal je oduvek radikal. Nasilnik i kukavica, jak samo u čoporu. „Savršeni kandidat“, kao princ na belom konju, ne postoji.

Slušao sam skoro jedan podkast u kome ima jedna epizoda koja se zove „Why we need heroes“, gde mladi autor baš potencira da su i heroji ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, egom, pa i strahovima, ali da su heroji baš zato što su u pravom trenutku uradili pravu i ispravnu stvar. A „beli listići“ nisu 2012. hteli da glasaju za manje zlo, pa su građanje Srbije dali u ruke radikalima i napravili „zonu sumraka“ od Srbije. Morali su znati bolje. Bilo bi fer da se neki od njih javno izvine građanima Srbije. „Oprostite, nismo znali, grešili smo.“ Bilo bi dovoljno, za početak.

Ali sujeta je jaka među „belim listićima“, neće to da priznaju (moji roditelji su jedni od njih). Peru ruke od odgovornosti, iako je jasno da su za rezultate 2. kruga glasanja 2012. godine njihovi glasovi, tj. nevažeći listići, bili tas na vagi u korist kandidata Tome „Grobara“ Nikolića. (Osoba koja se držala kao predsednik ustavnih ovlašćenja, ali i dalje živi u predsedničkoj vili i na račun građana Srbije.)

Zato se i dalje štrecnem, kada kao redovan i veran čitalac Danasa, naletim na rubriku koja se zove „Beli listić“. Makar me podseti na neodgovornost dela građanske Srbije, koji je svoj ego stavio ispred interesa građana i demokratije u Srbiji.

Uvek se mora glasati, pa i makar za manje zlo, inače zavlada veće zlo. Da li ima većeg zla od ovog trenutno na vlasti u Srbiji? Populizam je autoimuna bolest demokratije, i zato se demokratija čuva i neguje. Nema opuštanja, nikad. Mislite o tome.

* Autor je građanin i umetnik

(Danas)