Игор Ранковић: Где су сада „бели листићи“ да смене Вучића?

Као човек који је свестан у шта нам се друштво претворило, и из стања из кога је врло тешко наћи излаз, често ухватим себе како се просто разбесним на само помињање феномена „бели листићи“ из 2012. године. За мене, они су највећи кривци зашто смо ту где јесмо.

За разлику од просечног грађанина Србије који има кратко памћење, ја се јако добро сећам кампање перјаница српске грађанске интелигенције пред изборе, и између првог и другог круга избора.

Да подсетимо за млађе генерације, то је период када си у Србији имао слободне медије, РЕМ је функционисао како-тако, а демократски процес је био фер и регуларан.

Зашто се разбесним?

Зато што сам ја био више него свестан шта ће се догодити ако СНС и Тома Гробар победе. Људи који су недемократе ће преузети власт и онда ће временом укидати – слободу институција, слободу медија и гушити саму демократију. Међутим, после 12 година демократије, перјанице идеје „бели листићи“ су мислили да живе у Швајцарској и да је демократија ту заувек и гарантована. Из неког разлога, њих је Борис Тадић лично јако нервирао и решили су да га пошто-пото пошаљу у историју. Њихова заблуда је била врло арогантна – „Како сменимо Тадића, тако ћемо и следеће.“

То врло подсећа на заблуде странака у Вајмарској Немачкој почетком 1933. године – „да искористимо Хитлера и нацисте да се обрачунају са комунистима, па ћемо лако са њима после“.

Међутим, и једни и други су доживели исто – након победе на демократским изборима, укинули су постепено демократски процес – Хитлер странке законом, изузев своје Националсоцијалистичке партије, а Вучић тако што је направио систем где влада свуда и на сваком нивоу само једна партија – СНС.

Када се сетимо сада периода од 2001. до 2012. Србија делује као уређено друштво, са слободним изборима, где губитник одмах призна пораз. И СРС док је била целовита, са напредњацима, одмах је признавала пораз, али они тада нису контролисали ни изборне комисије, нити су имали икакав утицај на институције које доносе одлуке, и није им ни падало на памет да доводе у питање регуларност избора.

Перјанице „белих листића“ су ишле по слободним медијима и правиле невиђену кампању против Тадића, оптужујући га за све оно што Вучић ради сада већ 12 година, и што је довео и до савршенства и до апсурда. Али сада ти исти „бели листићи“ где су, да смене Вучића? Нема их нигде. Нема их јер или нису више са нама, или нема слободних медија у тој мери да би имали икакав утицај на јавност.

Један од аргумената за кампању „бели листићи“ је био – „Нећу да стално да гласам за мање зло“.

Каква заблуда, боже мој! Па историја нам каже да је демократија крхка биљка и да се мора неговати и чувати, иначе лако се угаси. Историја нам каже да је сваки избор на крају гласање за бољег, или макар мање лошег. Мање бољи може направити мање бољег, а мање лош мање зла.

Највећа мантра која је икада продата српској јавности је мантра „жути олош“, коју је радикалско/напредњачка машина смислила, а „бели листићи“ такође прихватили и гурали, и примила се максимално и траје незаслужено и дан данас.

Демократе су можда биле неспособне да схвате економску кризу 2008. године која је имала светске консеквенце и да се са њом носе адекватно и то их је коштало на изборима 2012. године – (још једна сличност са Вајмарском Немачком која је добила Хитлера 1933. после слома америчке економије 1929. и Велике депресије после тога која је захватила цео свет, а Немачку посебно), али нису биле покварене нити су били ауторитарни носиоци власти. Када си демократа у души, ти верујеш у демократски процес и поштујеш резултате истог. Када си опортуниста (као радикал/напредњак), теби је демократски процес само алат за долазак на власт. После ти не треба, јер власт већ имаш. Што да га чуваш, када можеш да га угасиш? Или макар да демотивишеш људе да могу да утичу на процес, тако што „демократски“ процес доведеш до апсурда?

Е за то све где смо сад, кривим „беле листиће“. Морали су знати боље. Где нас воде, у чије нас руке бацају. Радикал је одувек радикал. Насилник и кукавица, јак само у чопору. „Савршени кандидат“, као принц на белом коњу, не постоји.

Слушао сам скоро један подкаст у коме има једна епизода која се зове „Why we need heroes“, где млади аутор баш потенцира да су и хероји људи од крви и меса, са врлинама и манама, егом, па и страховима, али да су хероји баш зато што су у правом тренутку урадили праву и исправну ствар. А „бели листићи“ нису 2012. хтели да гласају за мање зло, па су грађање Србије дали у руке радикалима и направили „зону сумрака“ од Србије. Морали су знати боље. Било би фер да се неки од њих јавно извине грађанима Србије. „Опростите, нисмо знали, грешили смо.“ Било би довољно, за почетак.

Али сујета је јака међу „белим листићима“, неће то да признају (моји родитељи су једни од њих). Перу руке од одговорности, иако је јасно да су за резултате 2. круга гласања 2012. године њихови гласови, тј. неважећи листићи, били тас на ваги у корист кандидата Томе „Гробара“ Николића. (Особа која се држала као председник уставних овлашћења, али и даље живи у председничкој вили и на рачун грађана Србије.)

Зато се и даље штрецнем, када као редован и веран читалац Данаса, налетим на рубрику која се зове „Бели листић“. Макар ме подсети на неодговорност дела грађанске Србије, који је свој его ставио испред интереса грађана и демократије у Србији.

Увек се мора гласати, па и макар за мање зло, иначе завлада веће зло. Да ли има већег зла од овог тренутно на власти у Србији? Популизам је аутоимуна болест демократије, и зато се демократија чува и негује. Нема опуштања, никад. Мислите о томе.

* Аутор је грађанин и уметник

(Данас)