недеља, 22. јул 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Годишњица смрти Михаила Ђурића - академика који је 1971. видео 1991. и распад Југославије
Хроника

Годишњица смрти Михаила Ђурића - академика који је 1971. видео 1991. и распад Југославије

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 26. новембар 2017.

 Пре шест година преминуо је Михаило Ђурић, професор Правног факултета и академик који је 1971. био осуђен због излагања у расправи о уставним променама.

Он је предавао Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Његова предавања, јавне иступе и текстове красио је елегантан стил и прецизан језик. Професор Јовица Тркуља га сврстава у достојне следбенике београдског стила, чији је родоначелник у праву Слободан Јовановић.

Био је директор интернационалних семинара о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику, гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, члан САНУ-а, члан Савета редакције часописа "Праxис", Управног одбора Корчуланске летње школе, Управног одбора Српске књижевне задруге...

Са Београдског универзитета професор Михаило Ђурић је удаљен, судски гоњен и осуђен на робију због излагања на састанку Секције удружења универзитетских наставника на Правном факултету у Београду 18, 19. и 22. марта 1971. у оквиру јавне расправе уставним амандманима, којој су присуствовали и представници Уставне комисије, Врховног и Уставног суда СР Србије, представници студената и Савеза комуниста...

Професор Ђурић је у тој расправи упозорио да је СФР Југославија већ практично разбијена амандманима од 1971. године и да српски народ не може на то да буде равнодушан.

Под насловом "Смишљене смутње" излагање је, као и цела дискусија, објављено у часопису "Анали" Правног факултета у Београду – како би савезни представници добили што више материјала за коначну израду уставних амандмана, али тај материјал је уместо њих користио јавни тужилац. Поред Ђурићевог излагања, пажњу Окружног јавног тужиоца изазвали су прилози Косте Чавошког "Уставност и право вета", Стевана Ђорђевића "О избору председника Републике по амандману XXXVI" и Андрије Гамса "Концепција амандмана: историјски промашај — научна збрка".

Веће Окружног суда у Београду је 17. јула 1972. професора Михаила Ђурића осудило на казну строгог затвора у трајању од две године ("непријатељско деловање против друштвеног и државног уређења", "подстицање и позивање на разбијање братства и јединства народа Југославије", "злонамерно и неистинито приказивања друштвено-политичких прилика").

Врховни суд Србије је 4. јануара 1973. затворску казну професору Ђурићу смањио са две године на девет месеци, које је професор одлежао у Забели.

Смишљене смутње

Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.

Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи...

Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.

Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору...

Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски...

(Б92-Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер