Glumica Anita Mančić za „Danas“: Živimo u metastazi društva. Suštinske promene su neophodne, jer je ovo borba za goli život. Protesti nisu počeli zbog nekog komfora, nego zbog toga što je ugašen nečiji život

Publika koja je imala priliku da u Hartefakt kući u četvrtak premijerno vidi predstavu „Bez buke od dva do šest“, prema tekstu Sofije Dimitrijević, u režiji Tare Mitrović, prisustvovala je jednom uzbudljivom pozorišnom događaju kakav se danas tako retko dešava na našim institucionalnim scenama.

Duhovita, beskrajno dirljiva i bolna priča o pravilima ponašanja, o tišini koja štiti i tišini koja nas guši, o poslušnosti i slabosti, o nepristajanju da vidimo istinu koja nam ruši život, i o trenutku kada shvatimo da promena više nije pitanje hrabrosti već potrebe da preživimo…, ispraćena je s velikim emocijama, oduševljenjem publike, a na kraju i ponekom suzom.

Identični doživljaj imala je i publika na reprizi premijere, što potpisnici ovih redova daje slobodu za preporuku: ukoliko volite predstave koje vam postavljaju pitanja, na kojima možete da se rasplačete i od smeha i od istina s kojima vas suočava, gledajte „Bez buke od dva do šest“, i bravuroznu igru Anite Mančić.

Ali, i mlade glumice Ive Milanović, koja se pokazala potpuno „doraslom“ da sa njom bude na sceni, i da u ovoj predstavi igra jednu od glavnih junakinja.

Koliko je „Bez buke od dva do šest“ priča naših života, našeg okruženja i odgovornosti svakog od nas, kao i o svom doživljaju ove predstave, za Danas govori Anita Mančić, čija umetnost glume u nizu decenija obeležava naše pozorište.

U delu kulturne javnosti, jedna od najboljih glumica koje smo ikada imali, zaslužila je gotovo jednako poštovanje i zbog svojih etičkih stavova, ličnog dostojanstva i građanskog aktivizma.

Sam naslov „Bez buke od dva do šest“ sugeriše neki uspostavljeni red, zabranu, i kako vidimo tokom predstave, najvažnije je u bilo kom smislu ne poremetiti ta „pravila“ koja nam nameću lično okruženje, i komšiluk, društvo, sistem. Šta biste vi rekli – da li mi živimo, ili životarimo, ili preživljavamo?

– Ono što sam razumela iz samog teksta, ali i iz tog principa malograđanskog komšiluka, jeste da su uspostavljena pravila na koja često pristajemo , pa i Mirjana koju igram, jednostavno zato što se podrazumeva da, „tako treba“, „tako mora“, “ tako je bolje“. Radujemo se pravilima jer nas na neki način štite , ali u jednom trenutku ona počinju i da nas ugrožavaju.

Granica između zaštite i pritiska se briše, a pravila koja bi trebalo da čuvaju ličnost, prirodu čoveka, intimu, postaju agresivna prema individui i prema njenoj ličnoj i građanskoj slobodi. I mi se, nekako, prilagodjavamo tome. Mirjana je čitav svoj život izgradila na tim pravilima ponašanja, da bi u jednom trenutku shvatila da je možda jedina koja ih se zaista pridržava.

Meni je taj princip spoljnog sveta koji ulazi u naš intimni prostor i narušava ga veoma zanimljiv,  istinit, ali i opasan. To nam se događa svakog dana, i na mikro i na makro nivou. I mi , često – jednostavno trpimo.

Mirjana je sredovečna profesorka lingvistike, žena koja je celog života sputavana, poslušna, uzorna… Kako je vi doživljavate, ko je zapravo Mirjana?

– Mirjana je za mene pre svega princip jednog života, života sasvim obične žene, ali mogla bi da bude i priča o muškarcu. Nadala sam se da će se mnoge žene prepoznati u njoj. Tokom proba sam  insistirala na pravilima po kojima ona živi, na tim rečima koje određuju njen svet, koja uokviruju njen život.

Zanimljivo je posmatrati kako pravila koja nesvesno prihvataš,  kroz vaspitanje, kroz snove, kroz očekivanja društva i sistema , mogu da ugroze život i na kraju obesmisle gotovo sve za šta si se trudio, o čemu si maštao. A suočenje sa istinom često dolazi kasno. To je slučaj sa Mirjanom; ona se budi u već poznim godinama.

Ipak, za mene nikada nije kasno da stvari nazovemo pravim imenom i krenemo dalje. Ono što sam želela kroz njen lik jeste neka vrsta upozorenja i pitanja: da dobro razmislimo s kim živimo, kako živimo, u kakvom sistemu i okruženju. Da li imamo hrabrosti da se suočimo sa istinom i da li pristajemo na okolnosti koje su nam nametnute  ili pokušavamo da ih promenimo.

Ne bih otkrivala šta se Mirjani na kraju događa, jer je to važan i iznenađujući momenat predstave. Ali verujem da će gledaoci moći da prepoznaju da je ona mnogo ranije dobijala znakove koji su ukazivali na istinu, a koju nije želela, ili nije bila spremna da vidi. Volela bih da publika, gledajući ovu predstavu, postavi sebi pitanja – o sopstvenom životu, o lažima na koje pristajemo i o tome da li smo spremni da živimo otvorenih očiju.

Ipak, iako sputana, Mirjana odlučuje da se suoči sa istinom pozivajući u svoju kuću mladu seksualnu radnicu od koje hoće da čuje jednu priču koja se tiče njenog života… Kroz taj „sudar“ njihovih oportunih svetova vidimo da je odnos prema ženama zapravo isti, da svaka od njih na svoj način trpi licemerje, osudu i agresivnost malograđanske sredine. O čemu nam to govori?

– Malograđanska sredina je, nažalost, konstanta. Gde god da živimo i ko god da smo, njoj je gotovo nemoguće udovoljiti. Ona postoji svuda oko nas, samo je pitanje trenutka kada će početi da napada one koji ne žive po pravilima koja sama nameće. U ovoj predstavi postoji taj paralelni svet: komšiluk i malograđanska sredina polako razgrađuju Mirjanin intimni prostor. Ti ljudi su zapravo neka vrsta eha – kroz njih dobijamo kontekst u kome se priča odvija, a to je društvo u kome živimo.

Šta god da radiš, ko god da jesi, uvek postoji ta nemilosrdna malograđanska kritika. U eri društvenih mreža to postaje još opasnije – reči se izgovaraju olako, a stižu kao metak. Pitanje je samo koliko uspevaš da se zaštitiš od te neprekidne osude. Ta masa se često postavlja kao čuvar reda i morala, a zapravo je mnogo licemernija i nemoralnija od onih koje osuđuje. Ti „čuvari reda“ , “ sudije časti“, “ zaštitnici pravila“, su svuda oko nas i često nismo ni svesni koliko utiču i urušavaju  naše živote.

„Bez buke od dva do šest“ otvara brojne teme, na „drugom nivou“, zgrada u kojoj živi junakinja koju igrate i njen komšiluk metafora je našeg društva – potrebe da se nadzire i surovo kazni svako ko nije na zadatoj liniji sistema i kriterijuma te malograđanštine. Da li je poenta ove priče, zapravo, da prestanemo da dozvoljavamo da bude kasno da otvorimo oči i krenemo u promene?

– Upravo to sam želela da pokažem kroz lik Mirjane. Ako sam u tome uspela, tim bolje. Volela bih da se svako ko pogleda predstavu zapita o okolnostima u kojima živimo i da sve one koje žulja ova naša stvarnost, i koji se osećaju „tesno“ u svojoj koži, pokušaju da pronađu snagu i da se suoče sa onim što vide oko sebe.

Kada prestaneš da se batrgaš u lažima i počneš da sagledavaš istinu , kad pristaneš  na svoje greške, na svoje slabosti, zablude i na svoju odgovornost za ono što se dešava u tvom životu, u okruženju i u društvu, onda zapravo počinje život. I onda si spreman da ideš dalje.

Tu je i pitanje da „nikada nije kasno za promene, dok ne bude prekasno“. Koliko smo zakasnili sa suočavanjem sa istinom gde živimo, zašto je trebalo da se dogodi stravična pogibija ljudi u Novom Sadu i da se pojave studenti da bi nas probudili iz letargije i pristajanja na takav život?

– Nikada nije kasno da progledaš, ali jeste tačno da smo zakasnili. Što duže odlažemo suočavanje sa problemima, oni postaju sve veći. A kada se dogodi žrtva, tada je već kasno, jer izgubljen život ne može da se vrati. Sa životom ne može da se kalkuliše. Ipak, dok god smo živi, imamo mogućnost da se pobunimo i da pokušamo da menjamo društvo u kojem živimo.

Promena, međutim, počinje od nas samih. Dok god verujemo da smo mi lično zaštićeni i da se ružne i kobne sudbine „nama ne mogu dogoditi“, ništa se neće promeniti. Moramo prvo promeniti sebe da bismo mogli da menjamo svet.

Čini se da smo navikli i na to da se umetnici, koji su najglasniji u podršci studentima i protestima, zastrašujuće napadaju i prostački targetiraju od „čuvara“ ovog režima. Kako doživljavate taj beskrupulozni odnos prema ljudima koji su stvarali i stvaraju našu kulturu?

– To je već metastaza našeg društva. Danas više gotovo ništa ne znači reč. Ako ja kažem da je Olivera Marković bila diva našeg glumišta, ili da je Goran Marković jedan od naših najvećih reditelja, moja reč u ovom trenutku nema težinu za one koji ne žele da čuju.

Kako objasniti veličinu nečega nekome ko ne mari za istinu? Ko je, jednostavno, ravnodušan prema znanju i kulturi? Ono što danas živimo posledica je dugog pristajanja na sve.

Zato me i dalje potresa činjenica da smo zaboravili tragedije koje su nas potresle , od „Ribnikara“ do Novog Sada. Kao da stalno prelazimo na nove teme, zatrpani senzacijama, a zaboravljamo suštinu. A suština je ljudski život i odgovornost za njega.

Kad sagledate sve okolnosti ovog 6. marta, šta je ono što vam ipak uliva nadu da će naši građani imati svest i da će uspeti da se se izbore za dubinske i suštinske promene u našem društvu?

– Moramo to da uradimo, jer je ovo borba za goli život. Protesti nisu počeli zbog nekog komfora ili nevažnih sitnih problema, nego zbog toga što je ugašen nečiji život. A taj život je i moj, i tvoj, i svakog čoveka koji ovo čita. Suštinsko pitanje je da li ćemo pristati na to da ljudski život postane nešto o čemu se može pregovarati, sa čime se može trgovati. Ja želim da verujem da živim sa ljudima koji na to ne pristaju.

Kao što kaže Šekspir, a to govorim i u predstavi: „Ako svevišnji nije dao zakon svoj protiv ubistva sebe“,  mi to ne smemo da dozvolimo,  ne smemo da pristajemo na sopstvenu smrt, sopstvenu propast. Ljudi koji su izgubili živote nisu brojevi. Oni imaju imena i prezimena, porodice i živote koji su prekinuti. I samo je pitanje slučaja zašto ti ili ja nismo bili na tom mestu.

Ako neko ne veruje da za nečiji život, nečiju smrt ,mora da postoji odgovornost, onda je zaista teško živeti u takvom bolesnom društvu.
Da li će se nešto promeniti zavisi ponovo od nas. Od toga koliko smo svesni zašto je sve počelo i koliko razumemo da to nije priča o nečijem tuđem životu, nego o našim životima i životima naše dece, naše porodice. To je odluka svakog od nas ponaosob.

Na opasnoj ivici 

Kako ste vi doživeli premijeru ove predstave – da li, recimo, dok igrate može da vam skrene pažnju to što publika emotivno reaguje već od samog početka, od prve scene i prvih rečenica kao što se dogodilo u Hartefakt kući, a što je toliko retko u našim pozorištima?

– Zadovoljna sam. Prostor Hartefakt kuće je veoma „intiman“, ako tako mogu da kažem. Igrala sam na mnogim kamernim scenama, ali ovde je drugačije. U jednom trenutku sam shvatila da zapravo nisam na sceni – publika je toliko blizu da sve što uradim jače ili intenzivnije nego što treba može da proizvede drugačiji efekat, čak i pogrešno tumačenje.

Na takvoj sceni imaš utisak da igraš na opasnoj ivici; ne smeš da preteraš, stalno kontrolišeš sebe. Deluje kao da si pred kamerom, a ipak si na sceni. Zanimljivo iskustvo. U odnosu na sve ono što zahteva velika scena, na kojoj moraš da svojom igrom, emocijama, telom i pokretima deluješ kao da si visok dva metra, ovde si u telu potpuno sveden, ali iznutra jak , prirodan, ali ne i privatan.

Reakcija publike u takvom prostoru postaje reper za igru. Koliko ona prati tebe i predstavu, toliko i ti moraš da pratiš nju. Koliko si ti deo predstave, toliko je to i publika. To je neiscrpna, zanimljiva igra bez „četvrtog zida“ u pozorištu. I upravo je to jedan od razloga zbog kojih imam potrebu da istražujem nove prostore, nove ljude i nove pristupe pozorištu.

(Danas)