Глумица Анита Манчић за „Данас“: Живимо у метастази друштва. Суштинске промене су неопходне, јер је ово борба за голи живот. Протести нису почели због неког комфора, него због тога што је угашен нечији живот

Публика која је имала прилику да у Хартефакт кући у четвртак премијерно види представу „Без буке од два до шест“, према тексту Софије Димитријевић, у режији Таре Митровић, присуствовала је једном узбудљивом позоришном догађају какав се данас тако ретко дешава на нашим институционалним сценама.

Духовита, бескрајно дирљива и болна прича о правилима понашања, о тишини која штити и тишини која нас гуши, о послушности и слабости, о непристајању да видимо истину која нам руши живот, и о тренутку када схватимо да промена више није питање храбрости већ потребе да преживимо…, испраћена је с великим емоцијама, одушевљењем публике, а на крају и понеком сузом.

Идентични доживљај имала је и публика на репризи премијере, што потписници ових редова даје слободу за препоруку: уколико волите представе које вам постављају питања, на којима можете да се расплачете и од смеха и од истина с којима вас суочава, гледајте „Без буке од два до шест“, и бравурозну игру Аните Манчић.

Али, и младе глумице Иве Милановић, која се показала потпуно „дораслом“ да са њом буде на сцени, и да у овој представи игра једну од главних јунакиња.

Колико је „Без буке од два до шест“ прича наших живота, нашег окружења и одговорности сваког од нас, као и о свом доживљају ове представе, за Данас говори Анита Манчић, чија уметност глуме у низу деценија обележава наше позориште.

У делу културне јавности, једна од најбољих глумица које смо икада имали, заслужила је готово једнако поштовање и због својих етичких ставова, личног достојанства и грађанског активизма.

Сам наслов „Без буке од два до шест“ сугерише неки успостављени ред, забрану, и како видимо током представе, најважније је у било ком смислу не пореметити та „правила“ која нам намећу лично окружење, и комшилук, друштво, систем. Шта бисте ви рекли – да ли ми живимо, или животаримо, или преживљавамо?

– Оно што сам разумела из самог текста, али и из тог принципа малограђанског комшилука, јесте да су успостављена правила на која често пристајемо , па и Мирјана коју играм, једноставно зато што се подразумева да, „тако треба“, „тако мора“, “ тако је боље“. Радујемо се правилима јер нас на неки начин штите , али у једном тренутку она почињу и да нас угрожавају.

Граница између заштите и притиска се брише, а правила која би требало да чувају личност, природу човека, интиму, постају агресивна према индивидуи и према њеној личној и грађанској слободи. И ми се, некако, прилагодјавамо томе. Мирјана је читав свој живот изградила на тим правилима понашања, да би у једном тренутку схватила да је можда једина која их се заиста придржава.

Мени је тај принцип спољног света који улази у наш интимни простор и нарушава га веома занимљив,  истинит, али и опасан. То нам се догађа сваког дана, и на микро и на макро нивоу. И ми , често – једноставно трпимо.

Мирјана је средовечна професорка лингвистике, жена која је целог живота спутавана, послушна, узорна… Како је ви доживљавате, ко је заправо Мирјана?

– Мирјана је за мене пре свега принцип једног живота, живота сасвим обичне жене, али могла би да буде и прича о мушкарцу. Надала сам се да ће се многе жене препознати у њој. Током проба сам  инсистирала на правилима по којима она живи, на тим речима које одређују њен свет, која уоквирују њен живот.

Занимљиво је посматрати како правила која несвесно прихваташ,  кроз васпитање, кроз снове, кроз очекивања друштва и система , могу да угрозе живот и на крају обесмисле готово све за шта си се трудио, о чему си маштао. А суочење са истином често долази касно. То је случај са Мирјаном; она се буди у већ позним годинама.

Ипак, за мене никада није касно да ствари назовемо правим именом и кренемо даље. Оно што сам желела кроз њен лик јесте нека врста упозорења и питања: да добро размислимо с ким живимо, како живимо, у каквом систему и окружењу. Да ли имамо храбрости да се суочимо са истином и да ли пристајемо на околности које су нам наметнуте  или покушавамо да их променимо.

Не бих откривала шта се Мирјани на крају догађа, јер је то важан и изненађујући моменат представе. Али верујем да ће гледаоци моћи да препознају да је она много раније добијала знакове који су указивали на истину, а коју није желела, или није била спремна да види. Волела бих да публика, гледајући ову представу, постави себи питања – о сопственом животу, о лажима на које пристајемо и о томе да ли смо спремни да живимо отворених очију.

Ипак, иако спутана, Мирјана одлучује да се суочи са истином позивајући у своју кућу младу сексуалну радницу од које хоће да чује једну причу која се тиче њеног живота… Кроз тај „судар“ њихових опортуних светова видимо да је однос према женама заправо исти, да свака од њих на свој начин трпи лицемерје, осуду и агресивност малограђанске средине. О чему нам то говори?

– Малограђанска средина је, нажалост, константа. Где год да живимо и ко год да смо, њој је готово немогуће удовољити. Она постоји свуда око нас, само је питање тренутка када ће почети да напада оне који не живе по правилима која сама намеће. У овој представи постоји тај паралелни свет: комшилук и малограђанска средина полако разграђују Мирјанин интимни простор. Ти људи су заправо нека врста еха – кроз њих добијамо контекст у коме се прича одвија, а то је друштво у коме живимо.

Шта год да радиш, ко год да јеси, увек постоји та немилосрдна малограђанска критика. У ери друштвених мрежа то постаје још опасније – речи се изговарају олако, а стижу као метак. Питање је само колико успеваш да се заштитиш од те непрекидне осуде. Та маса се често поставља као чувар реда и морала, а заправо је много лицемернија и неморалнија од оних које осуђује. Ти „чувари реда“ , “ судије части“, “ заштитници правила“, су свуда око нас и често нисмо ни свесни колико утичу и урушавају  наше животе.

„Без буке од два до шест“ отвара бројне теме, на „другом нивоу“, зграда у којој живи јунакиња коју играте и њен комшилук метафора је нашег друштва – потребе да се надзире и сурово казни свако ко није на задатој линији система и критеријума те малограђанштине. Да ли је поента ове приче, заправо, да престанемо да дозвољавамо да буде касно да отворимо очи и кренемо у промене?

– Управо то сам желела да покажем кроз лик Мирјане. Ако сам у томе успела, тим боље. Волела бих да се свако ко погледа представу запита о околностима у којима живимо и да све оне које жуља ова наша стварност, и који се осећају „тесно“ у својој кожи, покушају да пронађу снагу и да се суоче са оним што виде око себе.

Када престанеш да се батргаш у лажима и почнеш да сагледаваш истину , кад пристанеш  на своје грешке, на своје слабости, заблуде и на своју одговорност за оно што се дешава у твом животу, у окружењу и у друштву, онда заправо почиње живот. И онда си спреман да идеш даље.

Ту је и питање да „никада није касно за промене, док не буде прекасно“. Колико смо закаснили са суочавањем са истином где живимо, зашто је требало да се догоди стравична погибија људи у Новом Саду и да се појаве студенти да би нас пробудили из летаргије и пристајања на такав живот?

– Никада није касно да прогледаш, али јесте тачно да смо закаснили. Што дуже одлажемо суочавање са проблемима, они постају све већи. А када се догоди жртва, тада је већ касно, јер изгубљен живот не може да се врати. Са животом не може да се калкулише. Ипак, док год смо живи, имамо могућност да се побунимо и да покушамо да мењамо друштво у којем живимо.

Промена, међутим, почиње од нас самих. Док год верујемо да смо ми лично заштићени и да се ружне и кобне судбине „нама не могу догодити“, ништа се неће променити. Морамо прво променити себе да бисмо могли да мењамо свет.

Чини се да смо навикли и на то да се уметници, који су најгласнији у подршци студентима и протестима, застрашујуће нападају и простачки таргетирају од „чувара“ овог режима. Како доживљавате тај бескрупулозни однос према људима који су стварали и стварају нашу културу?

– То је већ метастаза нашег друштва. Данас више готово ништа не значи реч. Ако ја кажем да је Оливера Марковић била дива нашег глумишта, или да је Горан Марковић један од наших највећих редитеља, моја реч у овом тренутку нема тежину за оне који не желе да чују.

Како објаснити величину нечега некоме ко не мари за истину? Ко је, једноставно, равнодушан према знању и култури? Оно што данас живимо последица је дугог пристајања на све.

Зато ме и даље потреса чињеница да смо заборавили трагедије које су нас потресле , од „Рибникара“ до Новог Сада. Као да стално прелазимо на нове теме, затрпани сензацијама, а заборављамо суштину. А суштина је људски живот и одговорност за њега.

Кад сагледате све околности овог 6. марта, шта је оно што вам ипак улива наду да ће наши грађани имати свест и да ће успети да се се изборе за дубинске и суштинске промене у нашем друштву?

– Морамо то да урадимо, јер је ово борба за голи живот. Протести нису почели због неког комфора или неважних ситних проблема, него због тога што је угашен нечији живот. А тај живот је и мој, и твој, и сваког човека који ово чита. Суштинско питање је да ли ћемо пристати на то да људски живот постане нешто о чему се може преговарати, са чиме се може трговати. Ја желим да верујем да живим са људима који на то не пристају.

Као што каже Шекспир, а то говорим и у представи: „Ако свевишњи није дао закон свој против убиства себе“,  ми то не смемо да дозволимо,  не смемо да пристајемо на сопствену смрт, сопствену пропаст. Људи који су изгубили животе нису бројеви. Они имају имена и презимена, породице и животе који су прекинути. И само је питање случаја зашто ти или ја нисмо били на том месту.

Ако неко не верује да за нечији живот, нечију смрт ,мора да постоји одговорност, онда је заиста тешко живети у таквом болесном друштву.
Да ли ће се нешто променити зависи поново од нас. Од тога колико смо свесни зашто је све почело и колико разумемо да то није прича о нечијем туђем животу, него о нашим животима и животима наше деце, наше породице. То је одлука сваког од нас понаособ.

На опасној ивици 

Како сте ви доживели премијеру ове представе – да ли, рецимо, док играте може да вам скрене пажњу то што публика емотивно реагује већ од самог почетка, од прве сцене и првих реченица као што се догодило у Хартефакт кући, а што је толико ретко у нашим позориштима?

– Задовољна сам. Простор Хартефакт куће је веома „интиман“, ако тако могу да кажем. Играла сам на многим камерним сценама, али овде је другачије. У једном тренутку сам схватила да заправо нисам на сцени – публика је толико близу да све што урадим јаче или интензивније него што треба може да произведе другачији ефекат, чак и погрешно тумачење.

На таквој сцени имаш утисак да играш на опасној ивици; не смеш да претераш, стално контролишеш себе. Делује као да си пред камером, а ипак си на сцени. Занимљиво искуство. У односу на све оно што захтева велика сцена, на којој мораш да својом игром, емоцијама, телом и покретима делујеш као да си висок два метра, овде си у телу потпуно сведен, али изнутра јак , природан, али не и приватан.

Реакција публике у таквом простору постаје репер за игру. Колико она прати тебе и представу, толико и ти мораш да пратиш њу. Колико си ти део представе, толико је то и публика. То је неисцрпна, занимљива игра без „четвртог зида“ у позоришту. И управо је то један од разлога због којих имам потребу да истражујем нове просторе, нове људе и нове приступе позоришту.

(Данас)