"Гардијан": Млади у Србији одбијају да ћуте, Вучићева власт на ивици пуцања

 Бетонска надстрешница железничке станице у Новом Саду, другом по величини граду у Србији, урушила се и усмртила 16 људи 1. новембра 2024. Та трагедија покренула је најдужи талас протеста у последњој деценији – спонтани устанак против корупције, небриге и бахатости власти. Годину дана касније, пукотине у бетону претвориле су се у пукотине у политичким темељима Србије, пише Гардијан.

Катастрофа је погодила Србију из два разлога.

Прво, сваки грађанин има причу о тој станици. Изграђена 1964. године, а последњих година реконструисана за нову брзу пругу између Београда и мађарске границе, новосадска станица одувек је била место сусрета – где су се људи поздрављали и растајали.

Само недељу дана пре урушавања, аутор овог текста оставио је своју породицу у њеном хладу, док је куповао воду и грицкалице у оближњем киоску. „Оно што се догодило тих 16 жртава, могло је да задеси било кога од нас“, пише он за Гардијан.

Друго, инфраструктура је симбол режима – и његовог маркетинга. Више од десет година, владајућа Српска напредна странка мери свој успех километрима асфалта и пруга.

Свака изборна кампања доноси нова обећања о путевима, мостовима и тунелима. Предстојећа Еxпо 2027 у Београду замишљена је као излог власти.

Али, у Вучићевој Србији брзина, политичка корист и клијентелизам долазе пре безбедности и надзора.

Свечано отварана два пута

Станица у Новом Саду свечано је отварана два пута – 2022. и 2024. године.

Прво отварање, у марту 2022, одржано је у јеку изборних кампања у Србији и Мађарској. Вучић и Виктор Орбан стајали су један поред другог – симболичан пар двојице лидера чији се режими такмиче у контроли медија, непоштовању институција и блискости са Москвом, пише Гардијан.

Овог лета, Вучић је отворио још једну деоницу аутопута, иако део трасе није имао потребну дозволу, а тунел није имао аутоматски систем безбедносног надзора. Уместо да поштује прописе, влада је укинула правилник о тунелима и поставила ватрогасце, полицију и хитну помоћ да 24 сата дневно дежурају на улазу.

Пад надстрешнице није створило кризу у Србији – он ју је само разоткрило. Током претходних 12 година, режим је заробио све институције, претварајући демократски систем мукотрпно грађен између 2000. и 2012. у празну форму. Судство, медији и регулатори су под партијском контролом, па је улица остала једини јавни простор слободног израза.

Од 2016. Србија је имала готово сваке године нови талас протеста – сваки следећи био је искуство и лекција за нову генерацију демонстраната. Од великог београдског протеста 28. јуна 2025., власт је скинула све маске.

На скуповима широм земље, полиција је тукла и јурила мирне грађане, док је готово хиљаду људи ухапшено. Држава више не крије свој страх – она га користи као оружје.

Између Москве и Брисела – али само на папиру

Вучићева влада воли да делује као да седи на више геополитичких столица, балансирајући између Истока и Запада, али у стварности она земљу води искључиво у интересу председника – узима новац из Брисела, а наредбе из Москве, наводи Гардијан.

Што рејтинг СНС-а више пада, то се власт више ослања на своју тврду, националистичку и проруску базу, а тиме се још дубље нагиње ка Кремљу. Таква „равнотежа“ постаје неодржива и носи ризик да нестабилност прелије и на остатак Западног Балкана.

Утицај Русије на безбедносне структуре Србије и даље се потцењује.

Њене обавештајне мреже делују без ограничења – од сумњивих тренинг кампова на територији Србије, где су агенти вежбали изазивање хаоса током избора у Молдавији, до самих ходника државних институција у Београду.

Истовремено, такозвани „антипротивладини покрет“ – скуп унајмљених батинаша и партијских лојалиста – делује по упутствима из Кремља, као српска верзија „антимајдана“ из Украјине.

Расположење народа се мења

Већ крајем 2024, и пре трагедије, јавност је почела да мења мишљење.

Истраживање из септембра 2024. показало је да више грађана сматра да земља иде „погрешним путем“ (47%) него „правим“ (46%).

Данас је тај јаз још већи – 53% према 36%.

Инфлација је и даље изнад просека ЕУ, плате не прате трошкове живота, а јавни дуг, иако не руши нове рекорде, остаје огроман.

Као одговор на протесте, градске власти у Београду су увели бесплатан јавни превоз – гест који симболично осликава начин управљања земљом: као да ресурси никада неће нестати, иако је главни град практично банкротирао прошле године.

Систем који троши сам себе

Вучићева Србија данас личи на државну Понцијеву шему – власт која легитимитет гради на спектаклу, док одлаже сопствени крај.

Нове америчке санкције компанији НИС, која је већински руска, ступиле су на снагу 9. октобра 2025. године и прете да угрозе енергетску стабилност земље и цео модел раста заснован на јефтином руском гасу. Реакција владе била је стихијска – још један доказ потпуног одсуства јасне политике.

После месеци студентских протеста, Србија делује готово неуправљиво – заглављена између све веће репресије и могућности за нови почетак. Западне дипломате и даље се надају „смирењу“, док ЕУ избегава потресе на Балкану у тренутку када рат у Украјини траје, а Москва шири своје „хибридне претње“.

Али Србија више не може да се врати на старо.

Нова генерација не пристаје на тишину

Уочи годишњице протеста 1. новембра, могуће је више сценарија, али једно је сигурно: статус кво пре трагедије више не постоји. Ни цивилно друштво, ни опозиција, ни студенти неће се вратити у „дијалог“ који је служио само као декор власти.

Српски студенти постали су део глобалне генерације отпора. Њихово одбијање да ћуте пред корупцијом и некажњивошћу показује да обнова демократије поново може кренути с улице – и од младих.

Годину дана касније, систем који је срушио надстрешницу и даље стоји, али протести су прерасли у истрајност. Они су рођени из туге, али опстају из уверења да промена постоји.

За годину дана, Србија није изградила нову станицу – али јесте ново разумевање: да стабилност под Вучићем никада није била стварна. Била је то позајмљена сигурност, мир заложен за следећи колапс.

(Н1)