DŽefri Luis: Izreal danima gađa Iran i tvrdi da to radi zbog nuklearnih postrojenja, ali pravi cilj je rušenje režima

 Prava debata nikada nije bila o tome šta da se radi sa iranskim nuklearnim programom. Uvek je bila o tome šta da se radi sa režimom, piše DŽefri Luis, američki stručnjak za neširenje nuklearnog oružja i direktor Programa za neširenje oružja u Istočnoj Aziji, u svom tekstu za Forin polisi.

Njegovu analizu prenosimo u celosti:

„Za neke ljude u Izraelu i Sjedinjenim Državama, sam nuklearni program je bezbednosni problem. Oni ne žele da Iran poseduje nuklearno oružje, i zbog toga ima smisla motivisati Islamsku Republiku da se ponaša bolje. Možete ponuditi dogovor: ne gradite nuklearno oružje i ne podržavajte terorizam, a mi ćemo ukinuti sankcije i ponovo prihvatiti iranski narod u globalnu zajednicu.

Nakon što je Izrael pokrenuo napade na iranske vojne i nuklearne ciljeve, Teheran je uzvratio. Kako bi ovo moglo da utiče na nuklearne pregovore? Kako napadi menjaju ravnotežu moći na Bliskom istoku?

Za druge, problem je samo postojanje Islamske Republike, za koju iskreno veruju da nije sposobna da promeni svoju spoljnu politiku i da pravi oružje kako bi uništila Izrael, a ne da bi ga odvratila. Za te ljude, bilo kakvo diplomatsko rešenje je lažni mir koji samo jača Iran, jer je nezakonit nuklearni program široko prihvaćen razlog za zadržavanje sankcija koje, nadaju se, mogu osakatiti iranski režim.

Nema načina da se to razmimoilaženje u mišljenjima reši. I nikada nije bilo jasnije nego danas da izraelski premijer Benjamin Netanjahu pripada drugom taboru. Ovi napadi nisu prvenstveno ciljali nuklearna postrojenja, već najviše vojne lidere Islamske Republike.

Izrael ne pokušava da onesposobi iranske centrifuge, on pokušava da sruši sam režim.

Iran je imao nuklearni program do 2003. godine, uprkos svojim žestokim poricanjima. Kada je taj program otkriven 2002. godine, američka obaveštajna zajednica je verovala da ga je vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei zaustavio. („Zaustavio“ je reč koju je obaveštajna zajednica koristila, ali „obustavio“ ili „pauzirao“ je prirodniji opis.)

Iran je pristao na tzv. iranski nuklearni sporazum 2015. godine. Prema Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) i američkoj obaveštajnoj zajednici, Iran je poštovao uslove tog sporazuma. To poštovanje se nastavilo čak i nakon što je predsednik SAD Donald Tramp povukao SAD iz sporazuma tokom svog prvog mandata 2018. godine, sve do maja 2019. godine. Bajdenova administracija nije ponovo pristupila sporazumu, a pregovori su se odugovlačili. Uprkos prekidu, američka obaveštajna zajednica veruje da je iranski program nuklearnog naoružanja i dalje suspendovan, ali i da raste pritisak na vrhovnog vođu da ga obnovi.

Iran je postepeno smanjivao svoju saradnju sa IAEA od 2019. godine, naročito poslednjih meseci. To je stavilo generalnog direktora u poziciju da ove nedelje izjavi da, bez rešavanja preostalih pitanja, IAEA „neće biti u mogućnosti da pruži garancije da je iranski nuklearni program isključivo mirnodopski“.

Iako SAD i Iran vode pregovore u Omanu, pri čemu su SAD čak ponudile Iranu ublaženu verziju prethodnog sporazuma, ti razgovori su premašili rok od 60 dana koji je postavila Trampova administracija.

Odbor guvernera IAEA – ambasadori iz različitih država članica IAEA, uključujući SAD – glasao je sa 19 prema 3, uz 11 uzdržanih, da iranske akcije „predstavljaju nepoštovanje svojih obaveza“ prema sporazumu o zaštitnim merama. Iranci, naravno, nisu bili oduševljeni ovim.

Iran je, kao odgovor, obavestio IAEA da je izgradio treću podzemnu lokaciju za obogaćivanje i da će uskoro tamo postaviti nove centrifuge. Obaveštenje IAEA je „upitnik o projektnoj informaciji“ (DIQ) koji ukazuje da Iran namerava da stavi novo postrojenje pod nadzor IAEA, kao i sve ostale poznate lokacije sa nuklearnim materijalom.

Zatim je Izrael napao – i to neočekivane ciljeve.

Iako je prvi talas izraelskih vazdušnih napada široko opisan kao napad na iranska nuklearna i raketna postrojenja, jedino nuklearno postrojenje koje je Netanjahu pomenuo u svom govoru bilo je veliko postrojenje za obogaćivanje u Natanzu.

Godinama je postojao konsenzus da Izrael verovatno ne može značajno eliminisati iranski nuklearni program, uglavnom zato što su najvažniji elementi bezbedno zakopani duboko pod zemljom na mestima poput Natanza i Fordova. Da bi se došlo do tih lokacija bile bi potrebne mnogo jače bombe koje samo SAD poseduju.

Iranci su takođe rekli IAEA da, iako je Natanz bio meta, ostala postrojenja sa nuklearnim materijalom funkcionišu normalno. Napad na Natanz je jedini napad na nuklearno postrojenje koji su moji saradnici i ja iz Middlebury instituta mogli da verifikujemo pomoću otvorenih izvora. Satelitske slike pokazuju da je Izrael gađao manji broj nadzemnih zgrada u Natanzu, uključujući Pilot postrojenje za obogaćivanje goriva i zgrade povezane sa napajanjem.

Gubitak tih zgrada ometaće rad postrojenja, ali verovatno neće uništiti mnogo centrifuga. Izrael nije prvog dana gađao podzemno postrojenje u Fordovu, gde Iran obogaćuje materijal do 60%, iako će se to verovatno promeniti. Netanjahu je obećao nastavak napada, ali za sada ne izgleda da Izrael pokušava više od minimalnog udara na nuklearnu infrastrukturu, tek toliko da se napad može okarakterisati kao čin preventivne samoodbrane.

Ono što prvi talas očigledno jeste postigao jeste ubijanje mnogih visokih iranskih vojnih zvaničnika.

Nekoliko nuklearnih naučnika je takođe navodno ubijeno, ali napadi su bili mnogo širi. Izgleda da su Izraelci gađali rezidencije iranskog rukovodstva, navodno ubivši Mohamada Bagerija, načelnika generalštaba iranskih oružanih snaga; Hoseina Salamija, komandanta IRGC-a; Golamalija Rašida, zamenika komandanta vojske; Amira Alija Hadžizadea, šefa raketne jedinice IRGC-a; i Alija Šamhanija, koji je vodio nuklearne pregovore sa SAD.

Jedan od razloga zbog kojih su mnogi izraelski jastrebovi i njihovi obožavatelji iz Vašingtona bili protiv nuklearnog sporazuma jeste upravo to što je možda mogao da uspe. Rešavanje nuklearnog pitanja uklonilo bi neke sankcije režimu. Ovaj početni talas napada nije o nuklearnoj pretnji; reč je o korišćenju nuklearne pretnje kao izgovora za pokušaj obaranja režima. Netanjahu je to suštinski priznao, rekavši Irancima: „Naša borba je protiv brutalne diktature koja vas tlači već 46 godina. Verujem da je dan vašeg oslobođenja blizu.“

Fokusiranje na političke ciljeve udara pomaže da se objasni zašto je Netanjahu baš sada preduzeo ovaj korak. Njegov govor jasno pokazuje da je nuklearno pitanje samo izgovor. Tvrdio je da je „Iran proizveo dovoljno visoko obogaćenog uranijuma za devet atomskih bombi. Devet.“ Ovo je potpuna neistina: Najnoviji izveštaj IAEA potvrđuje da Iran nije obogatio uranijum iznad 60% U-235. Oružni stepen je 90%.

Netanjahu je takođe tvrdio: „U poslednjim mesecima, Iran preduzima korake… da naoruža ovaj obogaćeni uranijum.“ I to je verovatno netačno, jer je Agencija za odbrambenu obaveštajnu delatnost u maju navela da „verovatno iranski najviši lideri još nisu odlučili da obnove svoj program nuklearnog oružja iz pre 2003. godine, ali da su od aprila 2025. iranski zvaničnici pretili da će preispitati svoju nuklearnu doktrinu ako njihova postrojenja budu napadnuta.“

Netanjahu je i ranije govorio da bi Iran mogao da izgradi nuklearno oružje za godinu dana ili čak za nekoliko meseci—nešto što govori već decenijama, još od kada je 2012. na Generalnoj skupštini UN izneo crtež bombe.

Zašto onda Netanjahu deluje baš sada? Prvo, ima poslušnog partnera u Trampovoj administraciji, koja ne želi da bude direktno uključena, ali takođe ne pokušava da ga obuzda. Netanjahu je očigledno dao Trampu njegovih 60 dana da postigne dogovor, ali ne i dan više.

Tu su i domaći politički razlozi. Kao što je jasno iz operacija u Gazi, trajna bezbednosna kriza je ključni element Netanjahuove strategije za produženje ostanka na vlasti i odlaganje presude za korupciju.

Ako Izrael uspe da sruši islamski režim u Teheranu, napad će se isplatiti. Ali ako ne uspe – a iskreno, promena režima pomoću vazdušnih udara ima prilično loš učinak, od Gadafija 1986. do Sadama Huseina 1991. i Miloševića 1999—Iran će zadržati ostatke nuklearnog potencijala. Izraelski savetnik za nacionalnu bezbednost je to već priznao. Šta onda?

Odgovor Izraelaca, u koji ne verujem, jeste da će možda Iran tada sklopiti dogovor sa Trampom da se razoruža. Meni se čini verovatnijim da će Iran slediti primer Severne Koreje, povući se iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja i konačno se odlučiti da napravi nuklearnu bombu. Malo je verovatno da će Rusija ili Kina tada podržati dodatne sankcije Iranu, s obzirom na sve što se desilo, niti će sprovoditi postojeće sankcije. Rusija je, uostalom, veliki kupac iranskih vojnih dronova, a Kina kupuje mnogo iranske nafte.

Ne znamo u potpunosti zašto je Hamenei zaustavio nuklearni program 2003. godine niti zašto se toliko dugo držao tog pristupa. Očigledno, neki ljudi u Iranu želeli su bombu. Drugi, izgleda, nisu. Do sada su „nuklearne golubice“ preovladale. Nakon ovog napada, međutim, ti će se razgovori verovatno mnogo promeniti. Za početak, za stolom će biti mnogo novih lica. Drugo, svi će primetiti šta se dogodilo onima koji više nisu među njima, i pitaće se: da li bi Izrael bio toliko hrabar da Iran ima nuklearno oružje? Ili da ga nema?

Ako režim ne padne, Izrael će sve to morati da ponavlja iznova i iznova. Čak i ako napad značajno ošteti iranski nuklearni program, Teheran ga može jednostavno obnoviti. Kada sam jednog izraelskog prijatelja pitao o problemu da Iran pokupi delove i krene ispočetka, uporedio je to sa „košenjem trave“—poređenjem koje mi tada nije delovalo ubedljivo. Ali nakon što sam posmatrao pokolj u Gazi i čuo Netanjahuov govor u kojem govori vojnicima i građanima Izraela da se pripreme za dugotrajan sukob, shvatio sam da beskrajno krvoproliće možda sasvim odgovara Netanjahuu i njegovoj vladi.“

(Nova.rs)