Џефри Луис: Изреал данима гађа Иран и тврди да то ради због нуклеарних постројења, али прави циљ је рушење режима

 Права дебата никада није била о томе шта да се ради са иранским нуклеарним програмом. Увек је била о томе шта да се ради са режимом, пише Џефри Луис, амерички стручњак за неширење нуклеарног оружја и директор Програма за неширење оружја у Источној Азији, у свом тексту за Форин полиси.

Његову анализу преносимо у целости:

„За неке људе у Израелу и Сједињеним Државама, сам нуклеарни програм је безбедносни проблем. Они не желе да Иран поседује нуклеарно оружје, и због тога има смисла мотивисати Исламску Републику да се понаша боље. Можете понудити договор: не градите нуклеарно оружје и не подржавајте тероризам, а ми ћемо укинути санкције и поново прихватити ирански народ у глобалну заједницу.

Након што је Израел покренуо нападе на иранске војне и нуклеарне циљеве, Техеран је узвратио. Како би ово могло да утиче на нуклеарне преговоре? Како напади мењају равнотежу моћи на Блиском истоку?

За друге, проблем је само постојање Исламске Републике, за коју искрено верују да није способна да промени своју спољну политику и да прави оружје како би уништила Израел, а не да би га одвратила. За те људе, било какво дипломатско решење је лажни мир који само јача Иран, јер је незаконит нуклеарни програм широко прихваћен разлог за задржавање санкција које, надају се, могу осакатити ирански режим.

Нема начина да се то размимоилажење у мишљењима реши. И никада није било јасније него данас да израелски премијер Бењамин Нетањаху припада другом табору. Ови напади нису првенствено циљали нуклеарна постројења, већ највише војне лидере Исламске Републике.

Израел не покушава да онеспособи иранске центрифуге, он покушава да сруши сам режим.

Иран је имао нуклеарни програм до 2003. године, упркос својим жестоким порицањима. Када је тај програм откривен 2002. године, америчка обавештајна заједница је веровала да га је врховни вођа ајатолах Али Хаменеи зауставио. („Зауставио“ је реч коју је обавештајна заједница користила, али „обуставио“ или „паузирао“ је природнији опис.)

Иран је пристао на тзв. ирански нуклеарни споразум 2015. године. Према Међународној агенцији за атомску енергију (ИАЕА) и америчкој обавештајној заједници, Иран је поштовао услове тог споразума. То поштовање се наставило чак и након што је председник САД Доналд Трамп повукао САД из споразума током свог првог мандата 2018. године, све до маја 2019. године. Бајденова администрација није поново приступила споразуму, а преговори су се одуговлачили. Упркос прекиду, америчка обавештајна заједница верује да је ирански програм нуклеарног наоружања и даље суспендован, али и да расте притисак на врховног вођу да га обнови.

Иран је постепено смањивао своју сарадњу са ИАЕА од 2019. године, нарочито последњих месеци. То је ставило генералног директора у позицију да ове недеље изјави да, без решавања преосталих питања, ИАЕА „неће бити у могућности да пружи гаранције да је ирански нуклеарни програм искључиво мирнодопски“.

Иако САД и Иран воде преговоре у Оману, при чему су САД чак понудиле Ирану ублажену верзију претходног споразума, ти разговори су премашили рок од 60 дана који је поставила Трампова администрација.

Одбор гувернера ИАЕА – амбасадори из различитих држава чланица ИАЕА, укључујући САД – гласао је са 19 према 3, уз 11 уздржаних, да иранске акције „представљају непоштовање својих обавеза“ према споразуму о заштитним мерама. Иранци, наравно, нису били одушевљени овим.

Иран је, као одговор, обавестио ИАЕА да је изградио трећу подземну локацију за обогаћивање и да ће ускоро тамо поставити нове центрифуге. Обавештење ИАЕА је „упитник о пројектној информацији“ (ДИQ) који указује да Иран намерава да стави ново постројење под надзор ИАЕА, као и све остале познате локације са нуклеарним материјалом.

Затим је Израел напао – и то неочекиване циљеве.

Иако је први талас израелских ваздушних напада широко описан као напад на иранска нуклеарна и ракетна постројења, једино нуклеарно постројење које је Нетањаху поменуо у свом говору било је велико постројење за обогаћивање у Натанзу.

Годинама је постојао консензус да Израел вероватно не може значајно елиминисати ирански нуклеарни програм, углавном зато што су најважнији елементи безбедно закопани дубоко под земљом на местима попут Натанза и Фордова. Да би се дошло до тих локација биле би потребне много јаче бомбе које само САД поседују.

Иранци су такође рекли ИАЕА да, иако је Натанз био мета, остала постројења са нуклеарним материјалом функционишу нормално. Напад на Натанз је једини напад на нуклеарно постројење који су моји сарадници и ја из Миддлебурy института могли да верификујемо помоћу отворених извора. Сателитске слике показују да је Израел гађао мањи број надземних зграда у Натанзу, укључујући Пилот постројење за обогаћивање горива и зграде повезане са напајањем.

Губитак тих зграда ометаће рад постројења, али вероватно неће уништити много центрифуга. Израел није првог дана гађао подземно постројење у Фордову, где Иран обогаћује материјал до 60%, иако ће се то вероватно променити. Нетањаху је обећао наставак напада, али за сада не изгледа да Израел покушава више од минималног удара на нуклеарну инфраструктуру, тек толико да се напад може окарактерисати као чин превентивне самоодбране.

Оно што први талас очигледно јесте постигао јесте убијање многих високих иранских војних званичника.

Неколико нуклеарних научника је такође наводно убијено, али напади су били много шири. Изгледа да су Израелци гађали резиденције иранског руководства, наводно убивши Мохамада Багерија, начелника генералштаба иранских оружаних снага; Хосеина Саламија, команданта ИРГЦ-а; Голамалија Рашида, заменика команданта војске; Амира Алија Хаџизадеа, шефа ракетне јединице ИРГЦ-а; и Алија Шамханија, који је водио нуклеарне преговоре са САД.

Један од разлога због којих су многи израелски јастребови и њихови обожаватељи из Вашингтона били против нуклеарног споразума јесте управо то што је можда могао да успе. Решавање нуклеарног питања уклонило би неке санкције режиму. Овај почетни талас напада није о нуклеарној претњи; реч је о коришћењу нуклеарне претње као изговора за покушај обарања режима. Нетањаху је то суштински признао, рекавши Иранцима: „Наша борба је против бруталне диктатуре која вас тлачи већ 46 година. Верујем да је дан вашег ослобођења близу.“

Фокусирање на политичке циљеве удара помаже да се објасни зашто је Нетањаху баш сада предузео овај корак. Његов говор јасно показује да је нуклеарно питање само изговор. Тврдио је да је „Иран произвео довољно високо обогаћеног уранијума за девет атомских бомби. Девет.“ Ово је потпуна неистина: Најновији извештај ИАЕА потврђује да Иран није обогатио уранијум изнад 60% У-235. Оружни степен је 90%.

Нетањаху је такође тврдио: „У последњим месецима, Иран предузима кораке… да наоружа овај обогаћени уранијум.“ И то је вероватно нетачно, јер је Агенција за одбрамбену обавештајну делатност у мају навела да „вероватно ирански највиши лидери још нису одлучили да обнове свој програм нуклеарног оружја из пре 2003. године, али да су од априла 2025. ирански званичници претили да ће преиспитати своју нуклеарну доктрину ако њихова постројења буду нападнута.“

Нетањаху је и раније говорио да би Иран могао да изгради нуклеарно оружје за годину дана или чак за неколико месеци—нешто што говори већ деценијама, још од када је 2012. на Генералној скупштини УН изнео цртеж бомбе.

Зашто онда Нетањаху делује баш сада? Прво, има послушног партнера у Трамповој администрацији, која не жели да буде директно укључена, али такође не покушава да га обузда. Нетањаху је очигледно дао Трампу његових 60 дана да постигне договор, али не и дан више.

Ту су и домаћи политички разлози. Као што је јасно из операција у Гази, трајна безбедносна криза је кључни елемент Нетањахуове стратегије за продужење останка на власти и одлагање пресуде за корупцију.

Ако Израел успе да сруши исламски режим у Техерану, напад ће се исплатити. Али ако не успе – а искрено, промена режима помоћу ваздушних удара има прилично лош учинак, од Гадафија 1986. до Садама Хусеина 1991. и Милошевића 1999—Иран ће задржати остатке нуклеарног потенцијала. Израелски саветник за националну безбедност је то већ признао. Шта онда?

Одговор Израелаца, у који не верујем, јесте да ће можда Иран тада склопити договор са Трампом да се разоружа. Мени се чини вероватнијим да ће Иран следити пример Северне Кореје, повући се из Споразума о неширењу нуклеарног оружја и коначно се одлучити да направи нуклеарну бомбу. Мало је вероватно да ће Русија или Кина тада подржати додатне санкције Ирану, с обзиром на све што се десило, нити ће спроводити постојеће санкције. Русија је, уосталом, велики купац иранских војних дронова, а Кина купује много иранске нафте.

Не знамо у потпуности зашто је Хаменеи зауставио нуклеарни програм 2003. године нити зашто се толико дуго држао тог приступа. Очигледно, неки људи у Ирану желели су бомбу. Други, изгледа, нису. До сада су „нуклеарне голубице“ преовладале. Након овог напада, међутим, ти ће се разговори вероватно много променити. За почетак, за столом ће бити много нових лица. Друго, сви ће приметити шта се догодило онима који више нису међу њима, и питаће се: да ли би Израел био толико храбар да Иран има нуклеарно оружје? Или да га нема?

Ако режим не падне, Израел ће све то морати да понавља изнова и изнова. Чак и ако напад значајно оштети ирански нуклеарни програм, Техеран га може једноставно обновити. Када сам једног израелског пријатеља питао о проблему да Иран покупи делове и крене испочетка, упоредио је то са „кошењем траве“—поређењем које ми тада није деловало убедљиво. Али након што сам посматрао покољ у Гази и чуо Нетањахуов говор у којем говори војницима и грађанима Израела да се припреме за дуготрајан сукоб, схватио сам да бескрајно крвопролиће можда сасвим одговара Нетањахуу и његовој влади.“

(Нова.рс)