Ђорђе Вукадиновић: Уместо свакодневних јалових блокада и хаотичног јурцања са полицијом потребан је ресет на мирна и масовна, али периодична окупљања, која би демонстрирала слогу, одлучност и истрајност антирежимског фронта

Не рачунајући онај видовдански изузетак, протести су након мартовске кулминације углавном у већој или мањој кризи и опадању. То је донекле и разумљиво и очекивано, делом због природног "замора материјала", а делом и због и све очигледнијег лутања и конфузије око правца у којем би протести даље требало да иду.

Мислим да су и летошњи инциденти, напади на просторије и истрајавање на тоталној блокади факултета, ма колико можда тренутно подизали адреналин, у суштини били штетни и контрапродуктивни са становишта борбе за смену режима

Такође, мислим да су и летошњи инциденти, напади на просторије и истрајавање на тоталној блокади факултета (за шта више није било већинске подршке ни међу професорима, ни међу студентима), ма колико можда тренутно подизали адреналин, у суштини били штетни и контрапродуктивни са становишта борбе за смену режима, јер је Вучић те сцене искористио да се пред спољним факторима представи као "жртва" и "фактор стабилности".

Протести су само један, додуше, битан део укупне антирежимске борбе, али мислим да је уместо свакодневних јалових блокада и хаотичног јурцања са полицијом потребан ресет на мирна и масовна, али периодична окупљања, која би демонстрирала слогу, одлучност и истрајност антирежимског фронта - а што се у последње време прилично изгубило и тако допринело јењавању интезитета протеста.

(НСПМ)