Đina Romero, izvestilac UN: U Srbiju stiže delegacija Podkomiteta za sprečavanje torture, očekujem da se na stolu nađe i pitanje upotrebe zvučnog oružja na skupu 15. marta

Izvestiteljka Ujedinjenih nacija za slobodu okupljanja Đina Romero navodi da vlast mora da bude neutralna prema učesnicima svih skupova, a ne da podržava jedne dok napada druge. U intervjuu za N1 kaže da u Srbiju ove nedelje stiže delegacija Podkomiteta za sprečavanje torture i da očekuje da se na stolu nadje i pitanje upotrebe zvučnog oružja na skupu 15. marta.

Dobili ste odgovor od srpske vlade na pismo koje ste vi i još nekoliko izvestilaca poslali srpskim zvaničnicima. Oni negiraju upotrebu bilo kakvog zvučnog oružja, ali postoje stotine i hiljade svedočanstava ljudi koji su bili tamo na licu mesta kada se nešto dogodilo. Pa, šta se sada dešava? Da li sada pišete preporuke, odgovarate ili šta je sada procedura?

– Da, pre svega moram reći da je odgovor vlade vrlo razočaravajući. Vlada kaže da niko iz Ministarstva unutrašnjih poslova, odbrane, zdravlja ili Bezbednosno-informativne agencije nije čuo, video niti koristio takozvano zvučno oružje, što je u suprotnosti sa hiljadama ljudi koji su to čuli i osetili posledice, zar ne?

Dakle, dobra stvar je sada što možemo reći da su i druga međunarodna tela nadgledala situaciju, što je vrlo važno jer to povećava pritisak na vladu. Na primer, komesar Saveta Evrope tokom svoje posete pozvao je vlasti da sprovedu istragu, identifikuju počinioce i obezbede odgovornost. Evropski sud za ljudska prava takođe je izdao privremene mere i zabranio upotrebu zvučnog oružja ili sličnih uređaja u budućnosti, što je vrlo značajno za zemlju.

Takođe, Visoki komesar za ljudska prava, tokom svoje posete, izrazio je mogućnost sprovođenja misije utvrđivanja činjenica o onome što se dogodilo 15. marta. Iz nekog razloga, nije posebno pomenuo upotrebu takvog oružja, ali očekujemo da će to biti uključeno u istraživanje.

Sada je potrebno da vlada prihvati tu misiju, jer bez toga ona ne može biti sprovedena. Takođe, potrebni su veći pritisak i akcija međunarodne zajednice, posebno EU i vlada EU, kako bi se obezbedila hitna odgovornost i informacije o tome šta se dogodilo tog dana.

I još jedna sitnica – najavljeno je pre nekoliko dana da će Podkomitet UN za prevenciju torture posetiti Srbiju sledeće nedelje. Tako da sam im i ja pisala. Pisala sam i Visokom komesaru. Zapravo sam radila na tome da ukažem na važnost istrage o tome šta se dogodilo. Možda bi i Podkomitet mogao da preuzme to. Iako je njihova poseta fokusirana na osobe lišene slobode, možda mogu da pitaju vladu šta se dogodilo tog dana.

Postoji upozorenje da je Srbija možda koristila zvučno oružje i da je time prekršila neke konvencije koje je prethodno potpisala. Da li postoje posledice ako se zaključi da je nešto korišćeno, iako ne znamo šta je korišćeno, iako vlada negira da je bilo šta korišćeno?

– Da, mislim da svako od različitih tela može imati određene mehanizme u vezi s onim što se događa. Zato pokušavam da uključim i Podkomitet za prevenciju torture. Ne znam da li mogu da to urade, jer sam ih kontaktirala ove nedelje, a oni dolaze sledeće, ali imaju određene mehanizme.

Takođe, vrlo je važno da se ova situacija uključi u sledeći izveštaj o stanju ljudskih prava kroz koji svaka zemlja prolazi, jer to stvara dodatni pritisak na različite države da poštuju međunarodne konvencije, kao i pravila i norme UN za zaštitu i promociju ljudskih prava. Mislim da će i unutrašnji proces koji Srbija vodi ka ulasku u EU igrati ulogu, jer na kraju međunarodna zajednica mora da osigura da srpska vlada uradi svoj deo, obezbedi odgovornost, pristup pravdi i reparaciju, ako se ispostavi da je bilo žrtava korišćenja oružja.

Takođe ste pomenuli da su neki ljudi tražili medicinsku pomoć, ali im je ona uskraćena. Pisali ste i o zloupotrebi moći. Da li ste dobili neki odgovor na te teme? Jer ne samo da tim ljudima nije pružena pomoć, već su i državni zvaničnici govorili da oni koji tvrde da je oružje korišćeno mogu biti gonjeni. Praktično im se kaže da ne pričaju o tome jer se „nije desilo“.

– Da, i u oba slučaja vlada je negirala navode. Kažu da su zdravstvene ustanove postupale profesionalno i pružile medicinsku pomoć. Takođe su naveli da tog dana nije bilo upotrebe sile niti povređenih ljudi, što je teško razumeti jer je mnogo ljudi povređeno nakon upotrebe zvučnog oružja.

Kao što ste rekli, izveštaji navode da mnogi od tih ljudi nisu dobili medicinsku pomoć, već su čak i bili zastrašivani zbog samog pričanja o onome što se dogodilo. I to mora biti deo unutrašnjih i spoljašnjih istraga. Zato je važno da različiti akteri u zemlji pozovu misiju UN za utvrđivanje činjenica i da vlada otvori vrata toj spoljašnjoj istrazi, kako bi se rasvetlilo šta se tačno dogodilo i kako da se to više nikada ne ponovi.

Ovo se dogodilo tokom 15 minuta ćutanja, u vrlo mirnom trenutku, a ljudi koji su se okupili tvrde da je to možda i bio razlog korišćenja – da bi imao jači efekat. Nakon tog incidenta 15. marta, vlada je uvela strože mere za javna okupljanja. Pre samo nekoliko dana, ljudi koji su protestovali ispred opštine su zadržani u pritvoru zbog narušavanja javnog reda i mira. Vidimo da su u poslednjih nekoliko meseci te mere sve strože. Kakav je vaš odgovor na to?

– Prvo bih želela da kažem da se u pismu koje sam navela jasno navodi da je upotreba tog oružja u trenutku kada su učesnici ćutali – potpuno nesrazmerna, surova i možda čak i usmerena ka izazivanju najjačeg psihološkog i emocionalnog uticaja, što može biti okvalifikovano kao mučenje. A mučenje je apsolutno zabranjeno od strane bilo koje vlade. To je vrlo ozbiljno.

Zato je važno da se dozvoli misija za utvrđivanje činjenica. Pratim situaciju u Srbiji – bila sam tamo krajem marta nekoliko dana. Pratim pooštravanje mera i postupanje policije i vlasti prema učesnicima uglavnom mirnih protesta. Planiram da tražim sastanak sa vladom putem diplomatskih kanala, kako bih im stavila do znanja da i dalje pratim situaciju i da mnoga prava, poput prava na slobodu okupljanja, nisu poštovana.

Ne postoji neutralnost, koristi se sila, nema zaštite, nema dužne pažnje da se zaštite protesti, a koriste se i nedozvoljene taktike, uključujući zvučno oružje – sve to je suprotno međunarodnim standardima prava na slobodno okupljanje i pravo na protest.

Tokom protesta, ljudi su takođe bili udarani automobilima i od strane ljudi bliskih vlasti. Vlada optužuje demonstrante za blokade i za ugrožavanje ekonomije. Kako vidite te napade, uvrede i klevete protiv mirnih demonstranata u Beogradu i drugim gradovima Srbije?

– Pratim ovaj pokret od novembra prošle godine, i važno je reći da je u najvećoj meri bio miran. Upotreba raznih taktika kako bi se ugušio pokret je protiv standarda. Mirni protesti moraju biti zaštićeni od spoljašnjih pretnji – to je deo obaveza koje države preuzimaju. Kada vlada ne ispuni tu obavezu, ona zapravo ne štiti ljudska prava.

I onda, uvek se pojavljuje taj narativ da protestanti ne mogu blokirati ulice, što nije tačno. Standardi kažu da ljudi imaju pravo da odluče gde žele da protestuju, da bi bili „viđeni i čuti“. Ta vidljivost i čujnost su deo izražavanja i mora se to poštovati. Ne verujem da protesti ozbiljno štete srpskoj ekonomiji. Takve tvrdnje samo stigmatizuju pokret, a stigmatizacija vodi ka nasilju, kriminalizaciji i represiji – što se ne sme dozvoliti ovom, uglavnom mirnom i autentičnom pokretu.

Samo da vam dam apdejt onog što se dešava u Beogradu. Grupa koja podržava vlast bloira park i ulicu ispred Skupštine, s druge strane studenti i profesori blokiraju raskrsnicu kod Vlade. Prva grupa protestuje već mesecima i blokira ulicu, i niko ništa ne govori o tome. S druge strane, imate profesore i studente koju vlast naziva blokaderima, ljudima koji žele da poremete život u gradu. A s druge strane, ti isti državni zvaničnici odlaze u onaj park gde su njihovi pristalice. Pružaju im podršku, javno im pružaju podršku, pred medijima, pred većinom tabloida. Dakle, mi sada u suštini govorimo o dvostrukim standardima, ali kakav utisak to ostavlja na vas kada imamo ovakvu situaciju i nikada ne znate da li može postati još gora?“

„Da, pa, ti dvostruki standardi... standardi zaštite prava na slobodu okupljanja i prava na protest su veoma jasni. Vlada treba da pristupi svakoj situaciji po istim standardima. Trebalo bi da postoji sadržajno neutralno delovanje vlade i različitih zvaničnika i snaga reda u vezi sa različitim akcijama demonstranata i kontra-demonstranata. Mislim, kontra-protesti su dozvoljeni prema standardima, ali ono što nije dozvoljeno jeste da vlada ne upravlja obema vrstama protesta ili izražavanja na isti način. I tada se neutralnost ne poštuje ako se to dešava. I takođe, veoma je važno, opet kažem, da se ometanje dozvoli – posebno kada pokret i ljudi koji izlaze na ulice zapravo ukazuju na pitanja poput borbe protiv korupcije ili čak na transparentnost i odgovornost za ono što se dogodilo u vezi sa kršenjima ljudskih prava u prošlosti, uključujući navodnu upotrebu zvučnog oružja. Dakle, na kraju, neutralnost je jedno od najvažnijih načela koje vlade i snage reda moraju poštovati kako bi zaista ispoštovali pravo na slobodu okupljanja.

A ako postoji slučaj da su neki kampovi napadnuti, kriminalizovani i stigmatizovani, i onda policija ode i uhapsi neke od učesnika, ali to se ne dešava sa drugim kampovima – to znači da se ne poštuje princip neutralnosti, i to je takođe kršenje međunarodnih standarda.“

Gospođo Romero, hvala vam mnogo na vremenu i što ste govorili za N1.

– Ne, veoma mi je drago što sam bila ovde. Hvala vam.

(N1)