Ђина Ромеро, известилац УН: У Србију стиже делегација Подкомитета за спречавање тортуре, очекујем да се на столу нађе и питање употребе звучног оружја на скупу 15. марта

Известитељка Уједињених нација за слободу окупљања Ђина Ромеро наводи да власт мора да буде неутрална према учесницима свих скупова, а не да подржава једне док напада друге. У интервјуу за Н1 каже да у Србију ове недеље стиже делегација Подкомитета за спречавање тортуре и да очекује да се на столу надје и питање употребе звучног оружја на скупу 15. марта.

Добили сте одговор од српске владе на писмо које сте ви и још неколико известилаца послали српским званичницима. Они негирају употребу било каквог звучног оружја, али постоје стотине и хиљаде сведочанстава људи који су били тамо на лицу места када се нешто догодило. Па, шта се сада дешава? Да ли сада пишете препоруке, одговарате или шта је сада процедура?

– Да, пре свега морам рећи да је одговор владе врло разочаравајући. Влада каже да нико из Министарства унутрашњих послова, одбране, здравља или Безбедносно-информативне агенције није чуо, видео нити користио такозвано звучно оружје, што је у супротности са хиљадама људи који су то чули и осетили последице, зар не?

Дакле, добра ствар је сада што можемо рећи да су и друга међународна тела надгледала ситуацију, што је врло важно јер то повећава притисак на владу. На пример, комесар Савета Европе током своје посете позвао је власти да спроведу истрагу, идентификују починиоце и обезбеде одговорност. Европски суд за људска права такође је издао привремене мере и забранио употребу звучног оружја или сличних уређаја у будућности, што је врло значајно за земљу.

Такође, Високи комесар за људска права, током своје посете, изразио је могућност спровођења мисије утврђивања чињеница о ономе што се догодило 15. марта. Из неког разлога, није посебно поменуо употребу таквог оружја, али очекујемо да ће то бити укључено у истраживање.

Сада је потребно да влада прихвати ту мисију, јер без тога она не може бити спроведена. Такође, потребни су већи притисак и акција међународне заједнице, посебно ЕУ и влада ЕУ, како би се обезбедила хитна одговорност и информације о томе шта се догодило тог дана.

И још једна ситница – најављено је пре неколико дана да ће Подкомитет УН за превенцију тортуре посетити Србију следеће недеље. Тако да сам им и ја писала. Писала сам и Високом комесару. Заправо сам радила на томе да укажем на важност истраге о томе шта се догодило. Можда би и Подкомитет могао да преузме то. Иако је њихова посета фокусирана на особе лишене слободе, можда могу да питају владу шта се догодило тог дана.

Постоји упозорење да је Србија можда користила звучно оружје и да је тиме прекршила неке конвенције које је претходно потписала. Да ли постоје последице ако се закључи да је нешто коришћено, иако не знамо шта је коришћено, иако влада негира да је било шта коришћено?

– Да, мислим да свако од различитих тела може имати одређене механизме у вези с оним што се догађа. Зато покушавам да укључим и Подкомитет за превенцију тортуре. Не знам да ли могу да то ураде, јер сам их контактирала ове недеље, а они долазе следеће, али имају одређене механизме.

Такође, врло је важно да се ова ситуација укључи у следећи извештај о стању људских права кроз који свака земља пролази, јер то ствара додатни притисак на различите државе да поштују међународне конвенције, као и правила и норме УН за заштиту и промоцију људских права. Мислим да ће и унутрашњи процес који Србија води ка уласку у ЕУ играти улогу, јер на крају међународна заједница мора да осигура да српска влада уради свој део, обезбеди одговорност, приступ правди и репарацију, ако се испостави да је било жртава коришћења оружја.

Такође сте поменули да су неки људи тражили медицинску помоћ, али им је она ускраћена. Писали сте и о злоупотреби моћи. Да ли сте добили неки одговор на те теме? Јер не само да тим људима није пружена помоћ, већ су и државни званичници говорили да они који тврде да је оружје коришћено могу бити гоњени. Практично им се каже да не причају о томе јер се „није десило“.

– Да, и у оба случаја влада је негирала наводе. Кажу да су здравствене установе поступале професионално и пружиле медицинску помоћ. Такође су навели да тог дана није било употребе силе нити повређених људи, што је тешко разумети јер је много људи повређено након употребе звучног оружја.

Као што сте рекли, извештаји наводе да многи од тих људи нису добили медицинску помоћ, већ су чак и били застрашивани због самог причања о ономе што се догодило. И то мора бити део унутрашњих и спољашњих истрага. Зато је важно да различити актери у земљи позову мисију УН за утврђивање чињеница и да влада отвори врата тој спољашњој истрази, како би се расветлило шта се тачно догодило и како да се то више никада не понови.

Ово се догодило током 15 минута ћутања, у врло мирном тренутку, а људи који су се окупили тврде да је то можда и био разлог коришћења – да би имао јачи ефекат. Након тог инцидента 15. марта, влада је увела строже мере за јавна окупљања. Пре само неколико дана, људи који су протестовали испред општине су задржани у притвору због нарушавања јавног реда и мира. Видимо да су у последњих неколико месеци те мере све строже. Какав је ваш одговор на то?

– Прво бих желела да кажем да се у писму које сам навела јасно наводи да је употреба тог оружја у тренутку када су учесници ћутали – потпуно несразмерна, сурова и можда чак и усмерена ка изазивању најјачег психолошког и емоционалног утицаја, што може бити оквалификовано као мучење. А мучење је апсолутно забрањено од стране било које владе. То је врло озбиљно.

Зато је важно да се дозволи мисија за утврђивање чињеница. Пратим ситуацију у Србији – била сам тамо крајем марта неколико дана. Пратим пооштравање мера и поступање полиције и власти према учесницима углавном мирних протеста. Планирам да тражим састанак са владом путем дипломатских канала, како бих им ставила до знања да и даље пратим ситуацију и да многа права, попут права на слободу окупљања, нису поштована.

Не постоји неутралност, користи се сила, нема заштите, нема дужне пажње да се заштите протести, а користе се и недозвољене тактике, укључујући звучно оружје – све то је супротно међународним стандардима права на слободно окупљање и право на протест.

Током протеста, људи су такође били ударани аутомобилима и од стране људи блиских власти. Влада оптужује демонстранте за блокаде и за угрожавање економије. Како видите те нападе, увреде и клевете против мирних демонстраната у Београду и другим градовима Србије?

– Пратим овај покрет од новембра прошле године, и важно је рећи да је у највећој мери био миран. Употреба разних тактика како би се угушио покрет је против стандарда. Мирни протести морају бити заштићени од спољашњих претњи – то је део обавеза које државе преузимају. Када влада не испуни ту обавезу, она заправо не штити људска права.

И онда, увек се појављује тај наратив да протестанти не могу блокирати улице, што није тачно. Стандарди кажу да људи имају право да одлуче где желе да протестују, да би били „виђени и чути“. Та видљивост и чујност су део изражавања и мора се то поштовати. Не верујем да протести озбиљно штете српској економији. Такве тврдње само стигматизују покрет, а стигматизација води ка насиљу, криминализацији и репресији – што се не сме дозволити овом, углавном мирном и аутентичном покрету.

Само да вам дам апдејт оног што се дешава у Београду. Група која подржава власт блоира парк и улицу испред Скупштине, с друге стране студенти и професори блокирају раскрсницу код Владе. Прва група протестује већ месецима и блокира улицу, и нико ништа не говори о томе. С друге стране, имате професоре и студенте коју власт назива блокадерима, људима који желе да поремете живот у граду. А с друге стране, ти исти државни званичници одлазе у онај парк где су њихови присталице. Пружају им подршку, јавно им пружају подршку, пред медијима, пред већином таблоида. Дакле, ми сада у суштини говоримо о двоструким стандардима, али какав утисак то оставља на вас када имамо овакву ситуацију и никада не знате да ли може постати још гора?“

„Да, па, ти двоструки стандарди... стандарди заштите права на слободу окупљања и права на протест су веома јасни. Влада треба да приступи свакој ситуацији по истим стандардима. Требало би да постоји садржајно неутрално деловање владе и различитих званичника и снага реда у вези са различитим акцијама демонстраната и контра-демонстраната. Мислим, контра-протести су дозвољени према стандардима, али оно што није дозвољено јесте да влада не управља обема врстама протеста или изражавања на исти начин. И тада се неутралност не поштује ако се то дешава. И такође, веома је важно, опет кажем, да се ометање дозволи – посебно када покрет и људи који излазе на улице заправо указују на питања попут борбе против корупције или чак на транспарентност и одговорност за оно што се догодило у вези са кршењима људских права у прошлости, укључујући наводну употребу звучног оружја. Дакле, на крају, неутралност је једно од најважнијих начела које владе и снаге реда морају поштовати како би заиста испоштовали право на слободу окупљања.

А ако постоји случај да су неки кампови нападнути, криминализовани и стигматизовани, и онда полиција оде и ухапси неке од учесника, али то се не дешава са другим камповима – то значи да се не поштује принцип неутралности, и то је такође кршење међународних стандарда.“

Госпођо Ромеро, хвала вам много на времену и што сте говорили за Н1.

– Не, веома ми је драго што сам била овде. Хвала вам.

(Н1)