Давор Лукач: Блиски сусрет са Андрејем у Господској улици у Земуну

У процесији антиблокадера са Дачићем на челу – Андреј Вучић. Дигне руку да се заштити од снимка, онда ме онако баш пријатељски благо потапше по рамену и каже “немој да ме снимаш”.

Скуп антиблокадера у Земуну вечерас – као становник тог града нађем се случајно у центру, где се одржава та СНС-СПС “манифестација”, на годишњем одмору сам.

И онда ме у пролазу између Главне улице и Магистратског трга заустави полиција, униформисана и у цивилу, и затражи да се вратим, без образложења.

Погледам у пролазу возила, Аудије и Шкоде, схватим да је то обезбеђење министра унутрашњих послова Ивице Дачића, али и још непозната возила, испоставило се касније – оних који обезбеђују и брата председника Србије.

Кроз Господску улицу идем ка Магистратском тргу где је седиште Вучићеве политичке  постојбине  Српске радикалне странке, и тамо је бина и људи доведени са свих страна. Има их ту доста пристојног изгледа, носе црвено-плаво-беле балоне у рукама, има ту и неких са децом, али више од њих је оних који нико не би да их у мраку сретне у некој мрачној уличици. И они су, у групама, “чопорима”, заузели све прилазе Магистратском тргу.

А где је Господска улица

Испред општине Земун бина, тамо се пуштају назовипатриотске песме, и онда водитељ програма позива присутне, са све балонима и заставама Србије које им се деле, да крену у шетњу према Господској улици.

Ту настаје мали проблем – већина учесника не зна где је Господска, па им онда партијски “водичи” показују смер.

Крећу се они тамо, неки желе да напусте и оду у Главну, али им приватно обезбеђење (име фирме небитно, они то раде за паре) то не дозвољавају, уз образложење да морају да чекају док се “шетња” не заврши”.

Све то гледају припадници полиције у цивилу, који не реагују, јер су очигледно правила СНС важнија од закона. А то значи – дошао си на скуп, добио си дневницу, и нема сад да “бегаш”.

И почне “процесија” антиблокадера, на чијем челу је Дачић са сарадницима, све протиче у миру, има ту пар хиљада људи, а аутор овог текста при самом крају колоне примећује брата председника Србије, Андреја Вучића, у пратњи обезбеђења.

Немој да ме снимаш

На знам како ме препознао, јер се у животу нисмо упознали, дигне руку да се заштити од снимка, онда ме онако баш пријатељски благо потапшао руком по рамену и рекао “немој да ме снимаш”. Да је био неки таблоидни новинар, написао би “Вучићев брат напао новинара”.

Пре тога су га други снимали, то му није сметало. Ни његови државни телохранитељи нису реаговали, а ни батинаши СНС, а да им је дао “миг” може се претпоставити шта би ми урадили, у најмању руку да ми отму телефон.

У овом случају, Андреј и ја смо постали “пријатељи”.

Дачић и Црвене беретке

Та “процесија” се завршила обиласком центра Земуна, преко пијаце па онда до улице поред Кеја и повратком пред општину, где су учесници били разочарани што им се нико неће обратити, чак ни Дачић. Искусан политички лисац, Дачић се сликао са учесницима, чак им и причао у камере мобилних телефона, и то је трајало.

Дачића и СНС свиту, поред његовог редовног обезбеђења, прате и полицајци у цивилу из земунске полиције, они из Полицијске управе за град Београд, али и људи сумњивих физиономија, који нису полицајци, него их је СНС ангажовала. Лакрдија, у једној речи.

Онда Дачићу “приводе” представницима једног дела “Удружења црвених беретки” (и то удружење је у расколу) предвођеним Жиком Ивановићем Црногорцом, са којима се слика, кратко поприча па иде даље. Тај део удружења је познат по подршци “ћациленду”. Аутор овог текста је после видео да им неки људи дају дневнице за учешће.

Дачић одлази, а учесници скупа у јавни превоз па кућама, јер них нису организовано доводили. Бусеви према Батајници били су препуни, као и они према Земун пољу..

Повратак кући

На Магистратском тргу остало је пуно балона у три боје, који су дељени пре тог догађаја, поготово на аутобуским стајалиштима, али су зато учесници носили у аутобусе заставе, које су им поделили, “могу требати”. У аутобусе 73 и 706, који возе за Батајницу, није се могло ући, јер тамо живе Крајишници. Док су 84 и 17 били полупразни.

То је најбоља слика скупова СНС – кад им обезбеђење не да да напусте тај простор и кад после не знају где ће, али важно је да су добили дневнице.

“Све за паре – паре ни за што”, старо је гесло шешљевско/вучићевских радикала.

(Време)