Данас: Зашто фабрике једна за другом беже из Србије

 Дошли су, кажу, на посао, али им на фабричкој капији обезбеђење није дало да уђу, већ су добили исцепани папир А4, чак не ни цео, на којем је писало да фабрика иде у ликвидацију, и да они сутра могу да дођу по своје ствари. У потпису је стајало „име неке жене“.

Тако је ових дана завршена радна судбина око 270 запослених у данском „Кентауру“ у Врању, отвореном пре шест година, када се локално руководство похвалило да је реч о великој инвестицији, а и доказу да „државни врх, на челу са председником Александром Вучићем, доследно спроводи политику равномерног развоја Србије“. Из државног буџета отварање фабрике је субвенционисано са скоро милион евра намењених запошљавању радника.

Само дан након затварања фабрике, министарка привреде (име небитно) изволела је изјавити да „Врање данас запошљава више него икада“, те да је у „последњих 13 година, од како је на челу наше државе Александар Вучић, слика привредног амбијента Србије промењена у целости“. Лаконски је поручила да је „држава уз запослене“ и да ће „учинити апсолутно све да они пронађу нови посао у Врању“. Директор Националне службе за запошљавање (име такође небитно) обећања је закуцао речима: „Очекујем да ће за сваког радника из ’Кентаура’ бити пронађено решење“.

Незванично се може чути да је разлог за стављање катанца на „Кентаур“ повећање минималних зарада у Србији. Из Врања су, међутим, неколико година раније „побегле“- к’о да је дојава о бомби- и италијанска фабрика „Геокс“ и руски „Спилит“, иако тада није било повећања минималца у садашњем износу. Како су известили медији, у „Геоксу“ је без посла остало 1200, а у „Спилиту“ више од 250 радника, уз образложење да су их радног места коштали поремећаји у економији и на тржишту, који су водили у губитке. Обе фирме су такође, добиле државне субвенције- само „Геокс“, рецимо, 20 милиона евра, а да притом Србији кроз порезе и доприносе није „вратио“ ни трећину.

Вест из Врања је, иначе, једна у низу оних које у последње време белодано говоре о последицама актуелне економске политике, која инсистира на доласку страних компанија уз помоћ издашних субвенција, а које прелазе и 10.000 евра по једном радном месту, да би оне након што их „потроше“ покупиле машине и отишле. Само у Нишу и околини је последњих месеци на улици завршило око 3.200 радника, након што су фабрике потпуно или делимично затворили „Бенетон“, „Џонсон електрик“ и „Леони“, које су се такође окитиле субвенцијама. Ланци и катанци стављају се и на капије све већег броја таквих фабрика широм Србије.

Према званичним подацима Министарства привреде, за државне субвенције фирмама, углавном страним, само прошле године исплаћено је више од 93 милиона евра. За сада нико ње званично саопштио колико је издвојено у последњих десет и више година власти Српске напредне странке, која је иначе дошла на крилима звучних обећања, па и оних да ће субвенције бити укинуте, домаће и стране компаније изједначене, а толеранција према корупцији бити- „нулта“. Нема ни јасних података колико је ових фирми отишло, нити колика је била просечна зарада запослених, који су, колико се зна, (пре)често мотали каблове за минималац.

„Ђуро, нисам задовољан“, рекао је, да простите, ових дана председник Србије премијеру, чија је Влада задужена за економску политику, иако он за то није надлежан, нити му је надређени.

Радници позатвараних фабрика се за засада углавном праве мртви, нејасно се надајући да ће „бити боље“, те Ђуру и председника и не упозоравају да њиховим радом нису задовољни. Генералног штрајка у Србији нема ни на папиру А4.

Нада је храна сиромашних, рече скоро неко, у неуспелом покушају да објасни зашто овде радничко трпило још увек није пукло.

(Данас)