Danas: Vučić obećava da će prosečna plata biti 1.700 evra, ali koliko će do tada poskupeti hrana, energenti, komunalije…

 Prosečna plata u Srbiji neupitno raste poslednjih godina, ali se često predstavlja kao dokaz ekonomskog napretka, iako ekonomisti upozoravaju da taj pokazatelj može biti varljiv. Velike razlike u zaradama, inflacija i realna kupovna moć otvaraju pitanje koliko se taj rast zaista oseća u standardu većine građana.

Prosečna plata u decembru 2025. godine prvi put u istoriji premašila je 1.000 evra i iznosila je 124.089 dinara.

Time su formalno ispunjena obećanja koja su prethodnih godina davali državni zvaničnici, pa su odmah nakon te vesti stigla i nova obećanja.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predstavljajući strategiju „Srbija 2030-2035“, najavio je i da će prosečna plata do 2030. godine iznositi 1.320 evra, a da će 2035. godine ona stići do 1.700 evra.

I sam predsednik priznao je da se to povećanje neće toliko osetiti van Beograda, jer je glavni grad taj koji vuče ovakav rast.

Dodatno, ono što se često preskače kada se govori o prosečnoj zaradi jeste da ona čini prosek svih plata, a da taj prosek na gore vuku građani sa jako visokim zaradama.

Realniji prikaz, ipak, čini medijalna zarada, koja je u decembru iznosila 90.819 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do tog iznosa.

Realniji prikaz, ipak, čini medijalna zarada, koja je u decembru iznosila 90.819 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do tog iznosa.

Vučić je podsetio i da je prosečna zarada od 2012. godine do 2025. porastla za 700 evra. Zbog toga se postavlja pitanje da li će u narednom periodu od 10 godina moći da poraste isto toliko i kakva će zapravo biti njena vrednost.

Profesor Ekonomskog fakulteta Milorad Filipović za Danas naglašava da se kao prvo postavlja pitanje realnosti prosečne neto zarade koja se objavljuje.

„Kao i kod mnogih drugih kategorija i tu imamo takozvani „normalni raspored“ u okviru skupa, gde je na donjem kraju veoma veliki obim zaposlenih sa najnižim zaradama (ne ulazimo u to da li pored minimalca dobijaju i drugi deo zarade, odnosno keš na ruke), dok na drugoj strani imamo ekstreme sa platama koje su višestruko veće od proseka kao što su recimo menadžeri, vlasnici kompanija, visoko rangirani činovnici…“, objašnjava naš sagovornik.

Kako poručuje, upravo zbog izuzetno velikih razlika u visini plata između ove dve kategorije daleko je bolje kao reper uzimati medijalnu zaradu, odnosno onu koju prima najveći deo posmatranog skupa.

Filipović dodaje da je drugo pitanje realnosti kursa evra.

„On je praktično fiksiran poslednjih sedam ili osam godina, a u međuvremenu imamo i epizode visoke inflacije koje obezvređuju nominalni rast plata uz istovremeni rast cena u evrima gotovo svih roba i usluga“, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, takvim „iskrivljenim“ obračunima je i naš BDP dospeo do preko ili oko 90 milijardi evra.

„On pored rasta sadrži i inflaciju. Upravo stoga je i naš javni dug na više nego tolerantnom nivou, uprkos stalnom novom zaduživanju ili emitovanju državnih obveznica“, upozorava Filipović.

Treće ključno pitanje je, kako kaže, kupovna moć prosečne plate koja je „ista ili stagnirajuća već duži period“.

„Dobra ilustracija bi se stekla kada se uzmu podaci po godinama iz ankete o primanjima i potrošnji domaćinstava gde se nalaze podaci o strukturi izdataka prosečne porodice. Tako ispada da porodica u Srbiji preko 60 odsto ukupnog budžeta daje samo za ishranu i komunalije, dok je taj reper u EU uglavnom na nivou ispod 35 ili 40 odsto“, podseća naš sagovornik.

Filipović naglašava da sami podaci o visini rasta cena u nekom periodu mogu uneti drastičnu konfuziju, ako se uzimaju kao jedna cifra bez zalaženja u njenu strukturu.

„Tako imamo situaciju da su na primer poslednje dve ili tri godine najviše porasle cene hrane, energije, komunalija, telekomunikacione usluge i slično. Dakle sve što je esencijalni deo potrošnje stanovništva, dok su cene nekih poluproizvoda, industrijskih proizvoda i drugih roba i usluga koji nisu deo ‘potrošačke korpe’ stanovništva stagnirale ili čak i opadale“, naglašava on.

Zato je, poručuje, jako bitna struktura poskupljenja.

„Meni kao potrošaču je sasvim svejedno što su pojeftinili ekseri i tapete, ali me jako zanima kretanje cena voća i povrća, mesa, grejanja…“, zaključuje Filipović.

Meni kao potrošaču je sasvim svejedno što su pojeftinili ekseri i tapete, ali me jako zanima kretanje cena voća i povrća, mesa, grejanja…

Ekonomista Aleksandar Stevanović za Danas navodi da je ova Vučićeva projekcija, nažalost, realna.

„Sadašnji model rasta nam se gasi, a ušli smo u period nestabilnosti koji će se nastaviti i nakon izbora. Da je srpska ekonomija na vreme krenula da se oslanja na nove izvore rasta mogla se zamisliti i bolja budućnost“, poručuje naš sagovornik.

Prosečna plata: Nije bitan apsolutni iznos rasta

Kako dodaje, jednako je moguća i nešto gora budućnost „ako se budu vukli loši potezi kojih ne nedostaje u poslednje vreme“.

Stevanović objašnjava da kod rasta zarada nije bitan apsolutni iznos rasta, nego relativni rast korigovan inflacijom.

„Drugim rečima, od dolaska Srpske napredne stranke na vlast za 14 godina plate su porasle oko 200 odsto, a kada se to koriguje inflacijom rast je oko 100 odsto“, objašnjava on.

Za narednih 10 godina, podseća, imamo prognoziran rast koji uključuje inflaciju od oko 60 do 65 odsto.

„Dakle, rast realno neće biti viši od 40 odsto ako inflacija bude niska. Sve u svemu, najavljen je kontinuitet osrednjosti u kući krhkih temelja i veličanstveno razmetljive fasade“, ukazuje on.

Prosečna plata je samo jedan indikator, popularan, ali ograničene upotrebljivosti, zaključuje Stevanović.

(Danas)