Данас: Вучић обећава да ће просечна плата бити 1.700 евра, али колико ће до тада поскупети храна, енергенти, комуналије…

 Просечна плата у Србији неупитно расте последњих година, али се често представља као доказ економског напретка, иако економисти упозоравају да тај показатељ може бити варљив. Велике разлике у зарадама, инфлација и реална куповна моћ отварају питање колико се тај раст заиста осећа у стандарду већине грађана.

Просечна плата у децембру 2025. године први пут у историји премашила је 1.000 евра и износила је 124.089 динара.

Тиме су формално испуњена обећања која су претходних година давали државни званичници, па су одмах након те вести стигла и нова обећања.

Председник Србије Александар Вучић, представљајући стратегију „Србија 2030-2035“, најавио је и да ће просечна плата до 2030. године износити 1.320 евра, а да ће 2035. године она стићи до 1.700 евра.

И сам председник признао је да се то повећање неће толико осетити ван Београда, јер је главни град тај који вуче овакав раст.

Додатно, оно што се често прескаче када се говори о просечној заради јесте да она чини просек свих плата, а да тај просек на горе вуку грађани са јако високим зарадама.

Реалнији приказ, ипак, чини медијална зарада, која је у децембру износила 90.819 динара, што значи да је 50 одсто запослених остварило зараду до тог износа.

Реалнији приказ, ипак, чини медијална зарада, која је у децембру износила 90.819 динара, што значи да је 50 одсто запослених остварило зараду до тог износа.

Вучић је подсетио и да је просечна зарада од 2012. године до 2025. порастла за 700 евра. Због тога се поставља питање да ли ће у наредном периоду од 10 година моћи да порасте исто толико и каква ће заправо бити њена вредност.

Професор Економског факултета Милорад Филиповић за Данас наглашава да се као прво поставља питање реалности просечне нето зараде која се објављује.

„Као и код многих других категорија и ту имамо такозвани „нормални распоред“ у оквиру скупа, где је на доњем крају веома велики обим запослених са најнижим зарадама (не улазимо у то да ли поред минималца добијају и други део зараде, односно кеш на руке), док на другој страни имамо екстреме са платама које су вишеструко веће од просека као што су рецимо менаџери, власници компанија, високо рангирани чиновници…“, објашњава наш саговорник.

Како поручује, управо због изузетно великих разлика у висини плата између ове две категорије далеко је боље као репер узимати медијалну зараду, односно ону коју прима највећи део посматраног скупа.

Филиповић додаје да је друго питање реалности курса евра.

„Он је практично фиксиран последњих седам или осам година, а у међувремену имамо и епизоде високе инфлације које обезвређују номинални раст плата уз истовремени раст цена у еврима готово свих роба и услуга“, указује он.

Према његовим речима, таквим „искривљеним“ обрачунима је и наш БДП доспео до преко или око 90 милијарди евра.

„Он поред раста садржи и инфлацију. Управо стога је и наш јавни дуг на више него толерантном нивоу, упркос сталном новом задуживању или емитовању државних обвезница“, упозорава Филиповић.

Треће кључно питање је, како каже, куповна моћ просечне плате која је „иста или стагнирајућа већ дужи период“.

„Добра илустрација би се стекла када се узму подаци по годинама из анкете о примањима и потрошњи домаћинстава где се налазе подаци о структури издатака просечне породице. Тако испада да породица у Србији преко 60 одсто укупног буџета даје само за исхрану и комуналије, док је тај репер у ЕУ углавном на нивоу испод 35 или 40 одсто“, подсећа наш саговорник.

Филиповић наглашава да сами подаци о висини раста цена у неком периоду могу унети драстичну конфузију, ако се узимају као једна цифра без залажења у њену структуру.

„Тако имамо ситуацију да су на пример последње две или три године највише порасле цене хране, енергије, комуналија, телекомуникационе услуге и слично. Дакле све што је есенцијални део потрошње становништва, док су цене неких полупроизвода, индустријских производа и других роба и услуга који нису део ‘потрошачке корпе’ становништва стагнирале или чак и опадале“, наглашава он.

Зато је, поручује, јако битна структура поскупљења.

„Мени као потрошачу је сасвим свеједно што су појефтинили ексери и тапете, али ме јако занима кретање цена воћа и поврћа, меса, грејања…“, закључује Филиповић.

Мени као потрошачу је сасвим свеједно што су појефтинили ексери и тапете, али ме јако занима кретање цена воћа и поврћа, меса, грејања…

Економиста Александар Стевановић за Данас наводи да је ова Вучићева пројекција, нажалост, реална.

„Садашњи модел раста нам се гаси, а ушли смо у период нестабилности који ће се наставити и након избора. Да је српска економија на време кренула да се ослања на нове изворе раста могла се замислити и боља будућност“, поручује наш саговорник.

Просечна плата: Није битан апсолутни износ раста

Како додаје, једнако је могућа и нешто гора будућност „ако се буду вукли лоши потези којих не недостаје у последње време“.

Стевановић објашњава да код раста зарада није битан апсолутни износ раста, него релативни раст коригован инфлацијом.

„Другим речима, од доласка Српске напредне странке на власт за 14 година плате су порасле око 200 одсто, а када се то коригује инфлацијом раст је око 100 одсто“, објашњава он.

За наредних 10 година, подсећа, имамо прогнозиран раст који укључује инфлацију од око 60 до 65 одсто.

„Дакле, раст реално неће бити виши од 40 одсто ако инфлација буде ниска. Све у свему, најављен је континуитет осредњости у кући крхких темеља и величанствено разметљиве фасаде“, указује он.

Просечна плата је само један индикатор, популаран, али ограничене употребљивости, закључује Стевановић.

(Данас)