Данас: Стечај НИС-а као начин да се заобиђу санкције или решење „на пет минута“?

 Од када су Сједињене Америчке Државе (САД) увеле санкције Нафтној индустрији Србије (НИС), у домаћој јавности не престају полемике о могућим решењима за снабдевање нафтом и горивом. Док једни сматрају да би излаз могао бити стечај, други упозоравају да би такав потез могао донети још веће проблеме, а држава за сада не излази са конкретним предлозима за излазак из кризе.

Од када су прошле недеље званично уведене санкције НИС-у, не престаје да се прича о потенцијалним решењима.

Како је Данас писао, и руска и америчка страна врше притисак на Србију. САД желе да се Руси избаце из власништва НИС-а, док Руси то не желе, што су јасно показали, а да би то и осигурали, гасни аранжман са Србијом понудили су само до краја ове године.

У јавности су се чули бројни предлози, од национализације, прављења нове нафтне компаније до проглашења стечаја НИС-а.

Енергетски стручњак Александар Ковачевић рекао је за Н1 да је „тешко уочити узрочно-последичну везу између сигурности снабдевања и увођења финансијских санкција једном предузећу“.

„Тешко ми је да уочим узрочно-последичну везу између сигурности снабдевања и увођења финансијских санкција једном предузећу. Закон је ту врло једноставан. Ако предузеће нема рачуне у банкама, надлежни суд проглашава стечај, именује се стечајни управник који даље спроводи радње прописане законом, у то спада и обезбеђење сигурности снабдевања. Та особа или особе имају надлежности да то ураде, тог тренутка је то сасвим друга фирма“, навео је он.

Сличну идеју изнео је и економски новинар Миша Бркић, који сматра да би решење било у томе да компанија НИС, која послује према српским законима, прогласи стечај.

„Кад у Србији нека фирма не може да ради због разних околности – од елементарне непогоде до санкција, нестабилности на тржишту, губитка тржишта, губитка подизвођача, та фирма пријављује стечај. Држава као власник има право да каже – сагласни смо с тиме, фирма иде у стечај, одређује се стечајни управник, он улази, креће процедура, прави се стечајна маса, из ње се намирују власници и повериоци првог, другог и трећег реда. Држава након тога направи нову компанију, разгласи свуда по свету и крене са снабдевањем тржишта“, навео је Бркић.

Међутим, постоје и другачија мишљења и део стручне јавности која не сматра стечај за добро или реално решење.

Главни брокер Моментум Сецуритиес Ненад Гујаничић за Данас каже да не мисли да је то решење негде при врху реалних сценарија расплета ситуације са НИС-ом.

„Пре свега, за добровољно спровођење стечаја неопходна је сагласност већинског власника, а уколико разумевање постоји проблем ће се решити на други начин“, указује он.

У другачијој ситуацији, већ ће за компанију бити касно, сматра он.

„Уколико би компанија својим пословањем доспела у ситуацију да не може да измирује обавезе и принудно упадне у стечајни поступак, то ће бити у моменту када је већ касно за решење проблема са аспекта интереса наших грађана и привреде“, упозорава Гујаничић.

Владан Павловић из Ипопема Сецуритиес, такође, сматра да до стечаја неће доћи, односно да то није опција након посете првог човека Гаспрома, осим ако такав потез не буде изнуђен због банкарског сектора.

„Стечај се може прогласити ако рачуни буду блокирани, а банке прогласе кредите доспелим и компаније не буде могла да измирује обавезе. У том случају именује се стечајни управник који онда по досадашњим искуствима углавном распродаје имовину како би намирио доспеле обавезе“, објашњава он.

САД би, према његовом мишљењу, благонаклоно гледале на то, али не и Русија.

„Вероватно бисмо остали ускраћени за гас од 1. јануара. Стечај би за руску страну био исто што и национализација, а можда и горе“, указује Павловић.

У суштини, како каже, на потезу су сада банке.

„Ако не дође до блокаде од стране банака, компанија ће моћи некако да преживљава и послује, наравно прилично отежано“, закључује он.

Ако би и дошло до стечаја, шта после?

Стечајна управница и бивша директорка АЛСУ Ивана Матић за Данас објашњава да НИС може да оде у стечај, али ако има стечајног разлога.

„Разлози за стечај могу да буду трајна неспособност плаћања, затим претећа неспособност плаћања, презадуженост и непоступање по усвојеном плану. Дакле, овде би морала да се докаже претећа неспособност плаћања, односно да НИС неће моћи да одговори својим обавезама у роковима који доспевају за плаћање“, објашњава она.

Како наглашава, тиме би се суспендовала сва права тренутних власника.

„У том случају НИС би у потпуности прешао и био под контролом државе Србије, јер се даном отварања стечаја суспендују сва управљачка права, надзорног одбора, директора и свих осталих. Садашња управљачка права која држе Руси се суспендују и он прелази у контролу привредног суда и агенције за лиценцирање као стечајног управника, а и једно и друго је државна управа“, наводи наша саговорница.

Ако би се потом из стечаја НИС продао и остало вишка стечајне масе, управљачи би имали права само на тај вишак, додаје Матић.

„То јесте најелегантнији начин да се заобиђе уколико неко не жели да вам прода свој удео, али је питање да ли би могао да се пронађе чврст стечајни разлог, јер они нису блокирани тренутно“, каже она.

Како додаје, наш закон предвиђа да и под стечајем започети послови у одређеним ситуацијама могу да се наставе.

„Ако би се образложење тако саставило да НИС мора, због виших друштвених интереса, да настави да ради, онда би предузеће могло да послује“, објашњава Матић.

Као још један проблем, јавља се питање продаје, додаје она.

„Ако би се у стечају ишло на продају правног лица, ми не можемо да спречимо Русе да опет купе то ако понуде највећу цену. Немамо инструмент да кажемо да не могу да учествују у продаји“, указује Матић.

Наша саговорница додаје да ни стечај не може да траје вечно.

„Можемо да држимо стечај неко време, где ће вероватно бити тотални хаос, јер не могу да тврдим да ће неко знати да управља НИС-ом ако је у стечају. То је само избегавање санкција у том тренутку, али шта после. НИС је, ипак, конгломерат који има јако пуно људи“, наводи она.

Матић каже да постоји и опција да се ради план реорганизације, али да и ту постоји препрека.

„За било какав план, ми морамо да имамо одлуку скупштине која доноси одлуку о покретању плана. Ако Руси не желе да продају НИС, зашто би пристали и на то“, пита она.

Такође, како каже, да би се увела и принудна управа каква је помињана у јавности, за све то што бисмо хтели принудно да урадимо мора да се донесе неки лекс специјалис, којим бисмо рекли да баш то може.

„Ми бисмо вероватно морали прво да уведемо санкције Русији да бисмо имали основ да донесемо неки облик лекс специјалиса у ком бисмо рекли да се суспендује све где је већински руски капитал, то би опет био облик национализације, а рекли су да од тога нема ништа“, подсећа Матић.

Дакле, како сумира, стечај јесте могућност да се проблем реши „на пет минута“, али можемо и да уђемо у још већи проблем.

Руси могу да се жале на те одлуке и да се то онда развуче. А оно што је још ту битан фактор је да ми не смемо да се замерамо Русији због снабдевања гасом, указује Матић.

„Не можемо да кренемо у нешто ако прво детаљно нисмо анализирали последице. Морамо да знамо шта нас чека сутра. Ако кренем на црвено на семафору, можда ће ме ударити ауто, а можда и неће“, закључује она.

(Данас)