Danas se navršava 110 godina od herojske odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu i čuvenog govora majora Gavrilovića

 Major Dragutin Gavrilović tokom  herojske odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu pre 110 godina održao je znameniti govor obraćajući se saborcima uoči juriša na neprijateljske trupe na Dunavskom keju, koji je ušao u brojne antologije ratne retorike.

Još u međuratnom periodu obraćanje majora Gavrilovića, komandanta Drugog bataljona 10. kadrovskog puka, izrečeno u dramatičnim okolnostima koje nisu ostavljale prostora za premišljanje, poređeno je sa Leonidom, spartanskim kraljem koji se žrtvovao u sasvim neravnopravnom boju protiv Persijanaca na Termopilima.  

Tokom žestokih borbi na Dunavskom keju, gde su Austromađarske trupe forsirale Dunav, branioci Beograda su u više juriša nastojali da odbiju agresore koji se još nisu utvrdili sa ove strane reke. Obraćajuci se ratnicima, saborcima, uoči juriša, s ciljem motivacije, Gavrilović je tada izrekao:

“Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!” 

Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!

Govor je integralno objavio mladi oficir Đorđe Roš koji se u tom trenutku nalazio neposredno pored majora Gavrilovića, učesnik herojske odbrane Beograda 1915. u knjizi “Na Dunavskom keju septembra 1915” koja je objavljena 1931.

Napad na Srbiju udruženih snaga Nemačke i Austrougarske, pod komandom feldmarašala Augusta fon Makenzena, započeo je oko podneva 5. oktobra žestokom artiljerijskom vatrom visokokalibarskih cevi, duž većeg dela graničnog pojasa sa prostora Dvojne monarhije, iz Banata, Srema, Bosne, na potezu od Oršave pa sve do Višegrada. Procenjuje se da je na Beograd tokom tog i narednog dana palo čak 30.000 artiljerijskih projektila. Forsiranje reka i iskrcavanje na tlu ondašnje Kraljevine Srbije započelo je u praskozorje 7. oktobra. 

Beograd su takođe napadale udružene snage, i to Treća austrougarska armija, sastavljena od 130 bataljona, 136 artiljerijskih baterija, sa 4 avionska odeljenja, grupacijom rečne flotile sa tridesetak plovila, kao i 22. nemački korpus.

Na srpskoj strani, Beograd su branile skromne snage, sastavljene od Sedmog pešadijskog puka drugog poziva, sa tri bataljona, 10. kadrovskog puka sastavljenog od vojnika na odsluženju vojnog roka većinom sa prostora Kosova, kao i Sremski dobrovoljacki odred pod komandom Ignjata Kirhnera, rođenog u Rumi. Odbranom grada komandovao je general Mihailo Živković poznat kao Gvozdeni. Bila je prisutna i uglavnom simbolična saveznička pomoć koju je činila jedna francuska eskadrila, sastavljena od 10 letelica, 8 britanskih topova sa 40 vojnika, kao i jedan ruski odred minopolagača.

Na Dunavskom keju napadao je 8. austrugarski korpus, uz jaku vatrenu podršku sa rečnih monitora. Jezgro branilaca na tom pojasu sačinjavali su pripadnici 10 kadrovskog puka.

Težišni udar prilikom napada na Beograd iznele su oktobra 1915. nemačke snage 22. korpusa, i to pravcem preko Ade i Makiša. 

Kada su Nemci 8. oktobra zauzeli Čukarcu i prostor današnjeg Banovog brda, a onda i Dedinje, dalja odbrana Beograda je obesmišljena, pa je usledilo povlačenje glavnine snaga, mada su borbe branilaca grada nastavljene i narednih dana, čak do 16. oktobra. 

U međuvremenu, napadu na Srbiju priključila se i Bugarska, sa leđa, noću 14. oktobra. 

Major Gavrilović je u borbama 7. oktobra ranjen u vrat u jurišu, jednom od desetak koliko ih je tada bilo u nadi da će još neutvrđene austrougarske trupe biti potisnute natrag preko Dunava. U borbu se vratio tri sedmice posle ranjavanja. Prošao je čitav ratni put srpske vojske kao aktivni starešina, gde je ostao i u međuratnom periodu. Umro je jula 1945. U Beogradu.

Đorđe Roš je takođe bio teško ranjen. Metak mu je prošao kroz mali mozak. Lečili su ga Nemci, s dijagnozom trajnog invaliditeta, kao ratnog zarobljenika. To mu nije smetalo da se glumeći potpunu nemoć, preko Švajcarske prebaci saveznicima da bi se pridružio sunarodnicima na Solunskom frontu gde je učestvovao u borbama do kraja rata. 

U međuratnom periodu istupivši iz vojske postao je uspešan poslovan čovek. Bio je veliki zadužbinar Srpske crkve, kao Gračanice tridesetih ili Hilandara u poratnom periodu kada je bio politički emigrant. Umro je 1977. u Grčkoj, na prilazu Svetoj Gori, gde se nastanio kako bi se posvetio pomoći Hilandaru. Jedina je svetovna ličnost sahranjena u Hilandaru, zbog sasvim izuzetnih zasluga za srpsku Crkvu i narod.

I njegov otac, inženjer koji je u Srbiju došao u vreme kralja Milana gde je prešao na pravoslavlje, takođe veliki dobrotvor Srpske crkve, sahranjen je, kako je želeo, u manastiru Rakovica, što se ponovilo i u slučaju njegovog sina Đorđa, u Hilandaru. 

Nemački feldmaršal August fon Makenzen zapovednik ofazive na Srbiju 1915. odao je posebnu počast herojstvu srpskih branilaca, sasvim osobenu u istoriji ratovanja. Naredio je da im se podigne spomenik, u Košutnjaku, na kom se na oba jezika, srpskom i nemačkom, nalazi natpis “Ovde počivaju srpski junaci”.

(Politika)