Данас се навршава 110 година од херојске одбране Београда у Првом светском рату и чувеног говора мајора Гавриловића

 Мајор Драгутин Гавриловић током  херојске одбране Београда у Првом светском рату пре 110 година одржао је знаменити говор обраћајући се саборцима уочи јуриша на непријатељске трупе на Дунавском кеју, који је ушао у бројне антологије ратне реторике.

Још у међуратном периоду обраћање мајора Гавриловића, команданта Другог батаљона 10. кадровског пука, изречено у драматичним околностима које нису остављале простора за премишљање, поређено је са Леонидом, спартанским краљем који се жртвовао у сасвим неравноправном боју против Персијанаца на Термопилима.  

Током жестоких борби на Дунавском кеју, где су Аустромађарске трупе форсирале Дунав, браниоци Београда су у више јуриша настојали да одбију агресоре који се још нису утврдили са ове стране реке. Обраћајуци се ратницима, саборцима, уочи јуриша, с циљем мотивације, Гавриловић је тада изрекао:

“Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!” 

Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!

Говор је интегрално објавио млади официр Ђорђе Рош који се у том тренутку налазио непосредно поред мајора Гавриловића, учесник херојске одбране Београда 1915. у књизи “На Дунавском кеју септембра 1915” која је објављена 1931.

Напад на Србију удружених снага Немачке и Аустроугарске, под командом фелдмарашала Аугуста фон Макензена, започео је око поднева 5. октобра жестоком артиљеријском ватром висококалибарских цеви, дуж већег дела граничног појаса са простора Двојне монархије, из Баната, Срема, Босне, на потезу од Оршаве па све до Вишеграда. Процењује се да је на Београд током тог и наредног дана пало чак 30.000 артиљеријских пројектила. Форсирање река и искрцавање на тлу ондашње Краљевине Србије започело је у праскозорје 7. октобра. 

Београд су такође нападале удружене снаге, и то Трећа аустроугарска армија, састављена од 130 батаљона, 136 артиљеријских батерија, са 4 авионска одељења, групацијом речне флотиле са тридесетак пловила, као и 22. немачки корпус.

На српској страни, Београд су браниле скромне снаге, састављене од Седмог пешадијског пука другог позива, са три батаљона, 10. кадровског пука састављеног од војника на одслужењу војног рока већином са простора Косова, као и Сремски добровољацки одред под командом Игњата Кирхнера, рођеног у Руми. Одбраном града командовао је генерал Михаило Живковић познат као Гвоздени. Била је присутна и углавном симболична савезничка помоћ коју је чинила једна француска ескадрила, састављена од 10 летелица, 8 британских топова са 40 војника, као и један руски одред минополагача.

На Дунавском кеју нападао је 8. аустругарски корпус, уз јаку ватрену подршку са речних монитора. Језгро бранилаца на том појасу сачињавали су припадници 10 кадровског пука.

Тежишни удар приликом напада на Београд изнеле су октобра 1915. немачке снаге 22. корпуса, и то правцем преко Аде и Макиша. 

Када су Немци 8. октобра заузели Чукарцу и простор данашњег Бановог брда, а онда и Дедиње, даља одбрана Београда је обесмишљена, па је уследило повлачење главнине снага, мада су борбе бранилаца града настављене и наредних дана, чак до 16. октобра. 

У међувремену, нападу на Србију прикључила се и Бугарска, са леђа, ноћу 14. октобра. 

Мајор Гавриловић је у борбама 7. октобра рањен у врат у јуришу, једном од десетак колико их је тада било у нади да ће још неутврђене аустроугарске трупе бити потиснуте натраг преко Дунава. У борбу се вратио три седмице после рањавања. Прошао је читав ратни пут српске војске као активни старешина, где је остао и у међуратном периоду. Умро је јула 1945. У Београду.

Ђорђе Рош је такође био тешко рањен. Метак му је прошао кроз мали мозак. Лечили су га Немци, с дијагнозом трајног инвалидитета, као ратног заробљеника. То му није сметало да се глумећи потпуну немоћ, преко Швајцарске пребаци савезницима да би се придружио сународницима на Солунском фронту где је учествовао у борбама до краја рата. 

У међуратном периоду иступивши из војске постао је успешан послован човек. Био је велики задужбинар Српске цркве, као Грачанице тридесетих или Хиландара у поратном периоду када је био политички емигрант. Умро је 1977. у Грчкој, на прилазу Светој Гори, где се настанио како би се посветио помоћи Хиландару. Једина је световна личност сахрањена у Хиландару, због сасвим изузетних заслуга за српску Цркву и народ.

И његов отац, инжењер који је у Србију дошао у време краља Милана где је прешао на православље, такође велики добротвор Српске цркве, сахрањен је, како је желео, у манастиру Раковица, што се поновило и у случају његовог сина Ђорђа, у Хиландару. 

Немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен заповедник офазиве на Србију 1915. одао је посебну почаст херојству српских бранилаца, сасвим особену у историји ратовања. Наредио је да им се подигне споменик, у Кошутњаку, на ком се на оба језика, српском и немачком, налази натпис “Овде почивају српски јунаци”.

(Политика)